Рене Зелвегер за РТС о улози легендарне Џуди Гарланд

Фантастично извођење!

– Много вам хвала.

Џуди је дефинитивно ваш велики повратак, после шестогодишње паузе. Како се осећате сада кад се звезда Бриџит Џонс поново родила као Џуди Гарланд?

– Боже! Занимљиво, о томе нисам размишљала. Морам на лицу места да формирам мишљење како бих вам одговорила, мора то мало да ми сазри. Не знам. Немам утисак да је ово повратак. Никуд нисам отишла. Била сам ту и радила своје, све време, али у другом својству.

У чему је тајна вашег сјајног преображаја у Џуди, како сте је истраживали?

– Тимски рад! Било је то заједничко истраживање. Та непресушна ризница блага, интернет. Гледала сам све архивске снимке, снимке из ТВ емисија, гледала сам друге филмове – има толико аутобиографија људи који су је познавали или су тврдили да су је познавали, па биографија, јавних архива, онога што је говорила. Толико тога има да се истражи; ту је и њена музика – толико је тога. Сви заједно, као екипа, делили смо приче и размењивали информације које смо налазили, а чиниле су нам се кључне за хватање њене суштине. То смо радили све досад.

У мјузиклу Чикаго сте доказали да можете да отпевате баш све. Како сте припремали свој глас за филм Џуди?

– Имала сам много помоћи. Много. Почело је у колима када нико не може да ме чује, са затвореним прозорима, током саобраћајних гужви у Лос Анђелесу, што значи да сам имала много времена за вежбање; само сам покушавала, први пут, да певам те песме. И радила сам. Радила сам на стилу који би личио на Џудин, ту су онда оне чудне вокалне вежбе које звуче као завијање, док се скале не одрже и не почну мало боље да сарађују. Али то је био процес. Имала сам Мета Деклија, нашег композитора, Џефа, продуцента, Пола, који је миксовао, па Ерика, Гарија и Марка, учитеље певања, имала сам гомилу навијача на сету који су викали: „Можеш ти то!“ Било је то фантастично искуство.

Да ли сте у потпуности схватили неке од изазова са којима се Гарландова суочавала у очима јавности? Шта је то било у Џуди што јој је све толико отежавало?

– То је велико питање, не могу да говорим у њено име. Али тешко су јој падале ружне ствари које су писане о њој. И разумем, пошто сам већ дуго јавна личност, јаз између онога што је јавна прича о некој особи и њено истинско искуство. Обожавам овај пројекат зато што је прилика да учествујем у пружању контекста околностима које су људи подвели под трагедију, да попуним празнине и понудим другачију призму кроз коју би се гледало. Она није била трагична, била је храбра. Била је ратник и јунак. Била је невероватна у својој спознаји с чим се носи на крају свог живота.

Дрога и алкохол су велики део приче о животима глумаца и музичара. Шта би требало да буде одговорност филмске индустрије како би им се помогло?

– Мислим да је обавеза саосећати, не просуђивати на основу спољашњости и мислим да имамо обавезу да хуманизујемо оне људе које је лако осуђивати. Одговорност глумца је... Веома је важно да отуђимо друге људе како бисмо се сами осетили боље. То је веома опасно. Због тога осуђујемо кад бисмо могли да помогнемо. Слажем се. Треба да хуманизујемо, а не да претварамо људе у робу. Особа је важнија од онога што се добија од производа који она доноси. Не помагати им у томе зато што је на неки начин уносно, већ препознати да је иза тих околности особа која пати и признати да је можда неопходно – осим све улепшати како би особа наставила да ради – и побринути се за ту особу која се, на неки начин, брине о толико много људи око себе.