Одлазак Груа – првог витеза старе гарде хип-хопа

Каријеру је започео 1990. године, а после првих неколико неуспешних година, 1995. избацио је први албум Да ли имаш право? којим је започет први српски хип-хоп талас.

Иако тада још, према сопственом признању, није знао ништа о музици и послу, Гру је одлучио да храбро уђе у воде музичког жанра који на овим просторима малтене није ни постојао.

Иако је први албум урадио у „смешном студију са смешном опремом“, Груов музички таленат и огроман ентузијазам дошли су до изражаја, а већ тада наметнуо се као један од најзначајнијих репера.

„Са ове дистанце када погледам шта се све дешавало деведесетих и када сам почињао да се бавим музиком, некако све делује симпатично и самим тим што сам био доста млађи и нисам знао како све то функционише. Постојала је огромна жеља и ентузијазам да музику коју радим представим људима. Капирам да када би данас требало да урадим све то, са оволико година и искуством које имам, у старту бих дигао руке. Што се каже младост–лудост“, испричао је Гру 2015. године у интервјуу за Танјуг.

Убрзо је уследио и нови албум, којим је постигао огроман успех. Груов мејнстрим пробој није био толико зато што је хип-хоп на овим просторима био популаран, већ зато што је Гру био главни пионир у популаризацији читавог жанра у Србији и региону.

Гру 2 објављен је 1996. године, а тешко се може описати успех и утицај који је албум имао, а уједно је и најуспешније реп издање у Србији до сада.

Од генгста репа (Срце) до емотивних балада (Доста ми свега, Полудећу), албум је имао све, а још једна ствар која га је обележила је велики број успешних колаборација.

Бићу ту био је апсолутни хит, који је месецима владао топ-листама, али су и Лето, Петак, Човек је човеку вук, као и већ поменуте Срце и Доста ми је свега такође биле радо слушане.

„Била је то љубав, чиста љубав“, описао је Гру рад на албуму.

А то се и види. Свака песма је оригинална и нешто што до тада није виђено на домаћој сцени. Соул, фанк и реге елементи били су, посебно у јеку турбо-фолк таласа, добродошао одмор и уживање за уши.

Амбициознији албум Ветрењаче доста је омело бомбардовање 1999. године, али је и он такође био комерцијални успех и стекао златни тираж.

Нови миленијум Гру је дочекао у другачијем тону. Четврти албум – Беогард издао је 2003. године, а са њега су се издвојиле нумере Прави број, Мој град, Стара школа, нова школа.

После тога, сем повремених колаборација и синглова није се претерано много задржавао у студију, али се бавио синхронизацијама анимираних филмова, глумио у филму Последња нова година, а снимио је и саундтрек и компоновао песму Адреналин џанки (Adrenaline Junkie) за филм Undisputed II: Last Man Standing.

Крајем прве деценије бацио се у ди-џејинг, потпуно се посветивши томе, а с времена на време снимајући колаборације, попут оне са Ајс Нигрутином И даље ме желе 2010. године.

Као ди-џеј радио је широм Србије и у Црној Гори, публика га је слушала и у Швајцарској, Тирани...

„У музици сам коју волим да чујем, али на други начин и та промена прија. Градим ди-џејинг каријеру, уживам у томе, радим оно што ми прија“, рекао је Гру.

Гру је средином 90-их направио музичку револуцију на српској и регионалној сцени, а хип-хоп, који до тада скоро и да није постојао или је био резервисан на веома оскудну андерграунд сцену, винуо у мејнстрим воде.

Далибор Андонов Гру остаће упамћен као први међу једнакима старе школе репа и хип-хопа, музичка икона и човек који је направио мало чудо уз помоћ штапа и канапа 90-их.