Опроштај од великана српског и европског филма

Окупљени у Југословенској кинотеци имали су прилику да виде одломак из филма Рупа у души посвећеног Душану Макавејеву, снимљеног у оквиру серијала Редитељско место у продукицији Би-Би-Си Скотланд.

Директор Југословенске кинотеке, Југослав Пантелић, је затим показао камен са уклесаним потписом Ингмара Бергмана који је Макавејев донео у Београд по оснивању Европске филмске академије.

„Уз све то што је био и што ће бити, Душан Макавејев је имао титулу почасног члана Борда Европске филмске академије“, нагласио је Пантелић.

Пред окупљене је тада изашла глумица Анита Манчић и прочитала избор из порука саучешћа поводом смрти великог редитеља приспелих са простора некадашње Југославије и из иностранства.

Вим Вендерс, Милчо Манчевски, Френсис Копола, Словенски филмски центар „Вертиго“, Карпо Година, Хрватски филмски савез, Алфонсо Куарон, Лорен Мортимер, и многи други, упутили су речи искреног саучешћа наглашавајући величину редељевог опуса и доброту и веселу природу његовог карактера.

Божидар Зечевић, историчар филма и драматург нагласио је је да је отишао последњи од велике тројице који су стварали златно доба нашег филма рођеног шесдесетих и седамдесетих година прошлог века.

„Водећи француски критичар Марсел Мартен назвао је „малом филмском планетом“ дела Саше Петровића, Живојина Павловића и Душана Макавејева. Њих тројица су две деценије водили филмско коло у које се ухватила домаћа и светска филмска критика и мејнстрим фестивалска публика. Њих тројица су обележили најзначајнију епоху у још не написаној историји српског филма“, додао је Зечевић.

Према његовим речима Макавејев је заузимао место побуњеника и вечитог алтернативца, интелектуалног кваритеља свега устоличеног.

„Макавејеву је успело да у малограђански биоскоп Запада унесе дух њујоршког андерграунда. Први је успео да задобије наклоност светске критике. Дуго времена се наш филм распознавао по Макавејеву, грађанину света. Његови играни филмови постали су део светске филмске баштине и постали су део свих важнијих филмских архива“, закључио је Зечевић.

Редитељ, Слободан Шијан, који је био спречен да дође на комеморацију у Југословенској кинотеци, послао је говор који је пред окупљенима прочитао глумац Светозар Цветковић.

„Филм Душана Макавејева Човек није тица гледао сам у Лос Анђелесу на некој ретроспективи његових остварења. Тај филм је изгледао изванредно... као да је читав модеран српски филм изашао из тог филма. И Жикине певаљке, и србијанско блато, и Сашини цигани, и Жилников ангажман. У том остварењу је било и нешто што је само Маково – слављене живота, биологије, љубави, нагона за самоодржањем и смисла и функционисања највеће утопије света – комунизма. Мак је најзначајнији комунистички редитељ друге половине 20. века. Мак је цар Душан српског и југословенског филма“, поручио је Шијан.

Редитељ Срдан Голубовић сматра да је Макавејев био најинспиративнији, храбар, неухватљив, свој.

„Увек је трагао за границама ауторске, друштвене и личне слободе. Играо се, рушио табуе, ослобађао сопстевни свет и свет својих гледалаца“, нагласио је Голубовић, и додао да је за њега Мак најбољи и најдоследнији, бескомпромисан у свом трагању, доследан у потреби да увек буде другачији и аутентичан.

Светозар Цветковић је поделио своја сећања о сарадњи са великим редитељем.

„Мак нас је учио да будемо здрави, а не сујетни, а пре свега слободи. Јако мало знам о Макавејеву. Са њим сам провео најдуховитије и најинспиративније време за које сам увек мислио да је могло потрајати мало дуже. Немојте бити поносни на Мака јер је он наш. Ништа нисте учинили да буде наш. Био је и остао свој“, закључио је Цветковић.

По мишљењу редтеља Стефана Арсенијевића, Макавејева су одредили појмови: машта,слобода, храброст и игра.

„Чинили су га великим, посебним, живим и сада када се од њега опраштамо. Ако је то истина? Мислио сам да је он млађи од свих нас. Он ће увек бити жив и показиваће нам чему да тежимо у животу и стваралаштву“.