Рајко Грлић: Љубавна прича о мржњи не постоји само код нас

Редитељ је 11 дугометражних филмова, од којих су многи већ стекли епитет култни. Последњи, Устав Републике Хрватске, узнемирио је духове у региону. Политика и неки њени апсурдни моменти имају значајно место у филмовима Рајка Грлића, али су на неки начин и пратили његове филмове. О свему томе и пише у (ауто)биографској књизи Неиспричане приче.

Утисак је да у Вашој, како би Михиз рекао, „аутобиографији о другима“ пишете о блиским људима – породици и пријатељима, али и о политичарима: ту су и Тито и Туђман и Ивица Рачан. Може ли се без политке?

Може и мора, али пракса говори да је то тешко изводљиво.

Ваш последњи филм Устав Републике Хрватске најављен је као „љубавна прича о мржњи“. Какав је Ваш утисак – да ли су га гледаоци тако и доживели?

Ја сам са тим филмом био на неколико континетата и свугде је читан на исти начин и третиран као локални, јер свугде има Срба и Хрвата и свугде је та нетрпељивост локална и неко окривљује неког за оно што није учинио. Људи су имали потребу да ми испричају да и они имају исто то у свом сусједству.

Главни јунак је ходајућа контрадикција, а колико је таквом лику и његовој упечатљивости допринео Небојша Глоговац?

Пуно, он је од папира направио тродимензионални лик. Ми смо шест мјесеци о томе пажљиво разговарали. Небојша је томе дао личност, највише што може дати, дао је себе. А да би глуумац то дао, он мора бити неко. Ми смо имали срећу да смо за тај филм имали времена и бајковито звучи да смо имали продуцента који је рекао – ако вам треба још седам-десет дана – само тјерајте. А Небојша је долазио пола сата прије, спремао се... Мене су плашили, поготово из Београда, да је тежак и немогућ, а ништа од тога није било. Он је био неко с ким сам се лијепо играо.

А јесу ли Вас плашили да је играо Дражу Михаиловића?

Плашили су ме само по новинама. Ту су причу и овде и тамо развлачили, али кад радите озбиљан посао онда вас вика улице не занима.

Ваше филмове од почетка пратиле су контроверзе. Како је филм Само једном се љуби упркос забрани, стигао у Кан?

Исти дан кад смо направили филм дошли су неки удбаши из Хрватске, погледали филм... и онда је најмлађи међу њима рекао – да смо наручили од усташке службе филм о служби, не бисмо ово добили. Затим су они сат и по причали шта би они мислили да би требало избацити из филма. Продуцент је рекао да вјеројатно онда не би остало ни четири-пет минута од филма. А нису знали један мали детаљ – постојала је једна копија филма која није била записана у књигама и ја сам је послао преко једне стјуардесе ЈАТ-а и тако је филм био ван. Филм је ушао у Кан и све су новине писале о томе, а нису знали једну ствар – да је филм забрањен.

Да ли је Ивица Рачан (тада функционер КП) помогао да се спасе из бункера?

Јестем ја сам се с њим два сата цјењкао које кино ће нам дати... Филм је отишао у Кан и остао жив.

И филм Чарига наишао је на критику, али на другачији начин. Тада је Славен Летица рекао: „Да смо наручили од четника филм, не бисмо ово добили“?

Да. Тада нико није забранио филм. Али то је био печат. Иста реченица. То је исти сустав, сви ти чиновници су мање-више исти. И њима свако зрцало које проговори да можда они нису најљепши је непријатељско зрцало и то зрцало треба некако макнути.

Док је сниман, филм Чаруга праћен је националистичким осудама, а кад су прошле деведесете и кад сте се после неког времена вратили, затекли сте га као „први хрватски филм“?

Филмови су исти, само се мјењају околности.

Али политика Вас прати – Караула је прва послератна копродукција на простору бивше СФРЈ. Је ли то заиста „црна комедија о црвеној прошлости“?

Тај опис је поједностављен... Ми смо почели тај филм, он је захтјеван, требала су већа средства, градили су се објекти у брдима, па сам са продуцентом из Босне Кеновићем сакупљао новац. Тако смо молили мало и у Македонији и Словенији и Србији... и одједном се испоставило да је то прва копрдукција некада зараћених страна.

Да ли је лакше стварати у комунизму или у капитализму?

Нема ту успоредбе, исто је понашање, само се друге фразе изговарају. Ми смо (после црног таласа, прим. Д.И.) имали двије предности: огромну гледаност филмова и друго – наши су филмови имали награде на страним фестивалима, а са тим се политика није хтела мјешати. Ми смо прво ишли ван по награду, да би филм добио имунитет да би овде преживио. Нема те политике која се хоће борити против оног што је гледано и што је вани боље прошло, не ударају јачег противника од себе.

Овде можете погледати целу емисију Око магазин у којој је гост био Рајко Грлић.