Фрљић: Изгледа да нећу радити ни у Србији ни у Хрватској

У првој, Фрљић се бави друштвеном функцијом таетра и његовим потенцијалом за политички отпор, постављајући питање да ли позориште „Максим Горки“, отворено за странце и њихове уметничке програме, представља праву алтернативу у савременој Немачкој, а у другој – бескомпромисно напада хрватску десницу.

„Позориште је, да парафразирам Игора Мандића, оклоп од папира и мислим да је реч о једној врсти достојанства у поразу. Неке од битака су већ одавно изгубљене и сада је само питање нашег личног интегритета у свему томе“, рекао је Фрљић у интервјуу Танјугу.

„Ово чиме се ја бавим је покушај да сачувам свој интегритет у овом времену, а то је, између осталог, непристајање на колективни заборав који се производи у различитим друштвима на различите начине. Пример су Србија и Хрватска, две сестре које се врло слично понашају“, додао је редитељ.

Примећује да се, не само постјугословенска, него и већина европских друштава, па ни Србија и Хрватска, нису суочиле са својом прошлошћу, док Босна и Херцеговина, како каже, пуца по шавовима... „Тако да ја не могу побећи од деснице где год дођем, она само јача“, рекао је Фрљић додајући да се често пита да ли његове представе помажу или одмажу.

„Говорим оно што људи мање-више већ знају, само стављам у специфичан контекст“, рекао је аутор који својим храбрим делима годинама уназад побуђује пажњу јавности.

Каже и да је увек био скептичан према демократији, јер је демократија често давала легитимитет и одређеним политичким платформама, које су прилично антидемократске.

„Врло је проблематично да људи, који су политички неписмени, доносе политичке одлуке и заправо нема контролних механизама где бисмо могли контролисати шта се догађа четири године након што изаберемо одређену власт. Ја мислим да је демократија сама по себи већ проблематична и немам илузија да она представља општу вољу. Она врло често представља вољу већине у најгорем значењу те речи, пошто се воља већине често манифестује тако што терорише различите мањине у друштву“, истакао је Фрљић.

Према његовој оцени, Европска унија је у великој кризи када су у питању њене темељне вредности.

„У тој Европској унији је Пољска, у којој мене чекају два суђења због представа које сам радио. Сада почињем да водим Европски ансамбл у Штутгарту, где ћемо се бавити питањем шта би могао бити утопијски потенцијал ЕУ и како се он претворио у нешто дистопијско“, наводи редитељ.

Сматра да је ЕУ „пре свега монетарна унија“ и да капитал увек има само један интерес, а то је максимализација профита и у том случају су сва средства допуштена.

Фрљић последњих година ради у Немачкој и примећује да се она и даље бори са нечим што није побеђено.

„То друштво је, ипак, имало процес денацификације, за разлику од нас, који интензивно рехабилитујемо домаће издајнике и нацистичке колаборационисте из Другог светског рата. Међутим та идеологија је изгубила битку у Другом светском рату, али није се догодио њен коначни пораз, због тога се могу и појављивати политичке платформе као што је АфД или Идентитарни покрет или Пегида. Ова догађања показују колико је све то фрагилно“, констатује Фрљић.

Радећи истраживање за потребе пројекта који ће се бавити демографским пројекцијама у вези са Немачком, Фрљић је дошао до података да та држава, чак и са уласком милион миграната годишње, 2060. године неће моћи да одржи своју економију, јер ће јаз између људи који нису радно способни и пензионера бити превелик и, како каже, биће занимљиво видети како ће се то рефлектовати на све деснопопулистичке дискурсе.

У Пољској је било огорчених протеста због „сцене оралног секса са лутком вољеног пољског папе Јована Павла Другог“ у Фрљићевој представи Изопштење, а у Чешкој је прикупљено 6.000 потписа са захтевом да се представа Ваше насиље, наше насиље повуче са фестивала „Позоришни свет“ у Брну због сцене у којој Исус силује муслиманку.

Оливер Фрљић каже да се увек бавио тиме како да позориште изађе из затвореног оквира, из норми и очекивања грађанске публике и њихове естетике, па га није изненадило што је 3.000 људи испред позоришта покушало да спречи публику да уђе и погледа представу.

„Чињеница је да то након одређеног времена мало умори, али мислим да овде неће бити протеста по питању ових представа које се изводе на Битефу“, каже Фрљић и наводи да верује да то не говори о демократским стандардима Србије у овом тренутку, већ да показује колико је лакше суочити се са проблемима другог друштва.

Његова последња београдска представа „Зоран Ђинђић“ у Атељеу 212 била је предмет напада и спорова, те, каже, како ствари стоје, неће поново радити у Србији.

„Ја сам се нудио као нека млада, и бесплатно и овако и онако, међутим, ниједна управа позоришта овде нема храбрости или интереса да ме позове, али и то је о кеј“, рекао је Фрљић и додао да постоји много других средина у којима би могао да ради.

Врата су му затворена и у Хрватској.

„Добили смо нову прочелницу Градског уреда за културу, она је Хасанбеговићева лева или десна рука. Ана Ледерер је водила у два мандата загребачки ХНК, што је нешто најгоре у историји тог позоришта и она је рекла, чим је ступила на дужност, да неће финансирати никакав пројекат који укључује мене, јер оно што ја радим није уметност, него активизам. Драго ми је да наша нова загребачка прочелница има тако јасне критеријуме и да јој је јасно шта је активизам, а шта уметност и где је та граница“, навео је Фрљић.

Волео би, како је поменуо, да ради, на пример, на Новом Зеланду.

„Волео бих да одем довољно далеко од Европе и бивше Југославије и свих ових друштава. Да ми треба бар 30 сати авионом да се вратим у нади да неће бити потребе да долазим“, рекао је Фрљић.