Миша Јанкетић: Ја нисам глумац, већ играч који игра са радошћу

Јанкетић је у каријери остварио низ маестралних улога у позоришту на филму и телевизији.

Најшира публика га памти по улогама у телевизијским форматима Породично благо и Срећни људи, док љубитељи позоришта још увек препричавају његове стваралачке бравуре као што је улога професора Вебера у комаду Милева Ајнштајн који је игран на сцени Народног позоришта у Београду.

Играо је генерале, владаре... љубавнике ређе.

Све еснафске награде попут „Добричиног прстена“ или признања „Павле Вуисић“ уоквирују његову богату каријеру.

Јанкетић је екипу Танjуга дочекао у свом дому у центру Београда уз опаску да му је зрело доба живота у деминутиву и да „још увек радуцка“.

„Када је добар дан и нема много влаге, одиграм представу без проблема“, истиче глумац.

Кад погледа уназад, Јанкетић види огроман рад који је, како каже, био основна мера за савладавање било које улоге.

„Глумци су велика сумњала јер стално размишљамо о сврсисходности овога чиме се бавимо. Па тако и и ја након ових 60 година проведених на сцени.“

Популарност као нелагода

Јанкетић међутим објашњава да је давао свакој улози све што сам имао и узимао од ње све што је могао.

„Та размена је била обострана. Никада не могу рећи да бих сада другачије одиграо неку улогу него што сам је одиграо. Тог момента када сам стварао неку улогу ја сам јој поклоњао сва расположива средства. У уметности се деси или не деси љубав. Када је љубав глумци су благословени“, сматра Јанкетић.

Популарност га је у дугом низу година уметничког стваралаштва увек, како каже, терала у нелагоду.

„То чиме се ја бавим не заслужује толику популарност. Када мислим о томе схватам да сам био веома срећан, јер сам имао неку врсту тихе популарности. Људи ми се јаве на улици, питају како сам, назову добар дан и тако... Није било вучења за рукав... Сећам се Мије и Чкаље. Све то што се њима догађалао било је неподношљиво... Мислим да тако нешто не бих успео да поднесем. Они су бежали од људи на улици“, сећа се Јанкетић.

Добар део свог јавног живота је украо и подредио га приватном.

„То је најбоља инвестиција коју сам у животу направио. Више сам добио него изгубио. Добио сам себе и акумулатор... Основицу из које сам могао да радим нове улоге и да се потом радујем и играм“, рекао је Јанкетић.

Тврди да себе никад ње сматрао глумцем.

„За себе кажем да сам играч који игра са великом радошћу. Могућност да будем неко други је мене водила од улоге до улоге. Једва сам чекао да добијем неку нову улогу да обогатим своје искуство и галерију ликова који су и даље кроз игру живели у мени. Никада ми у животу није било досадно, а то је велики успех за сваког човека“, наглашава Јанкетић.

Имао је срећу, како каже, да ради са врхунским редитељима.

„Мирослав Беловић, Мата Милошевић... Па, онда ови млађи Боро Драшковић, Егон Савин... Темељно и дугорочно сам сарађивао са Дејаном Мијачем, који ме је на неки начин и увео у карактере. Када је човек млад он игра младе људе, онда дођу на ред љубавници, што сам увек покушавао да ескивирам. Било ми је празњикаво да играм љубавнике. Када су дошле те карактерне улоге стигла је и могућност за праву игру. Бавио сам се и историјским великанима... Оживљавао на сцени и пред камерама Живојина Мишића, Николу Пашића, Стаљина, Тита, Марка Миљанова... За сваку од тих улога прочитао сам малу библиотеку књига о људима које треба да играм“, присећа се Јанкетић.

За једну од најбољих позоришних улога које је остварио у каријери каже да је у великој мери била заслужна његова партнерка на сцени.

„Анита Манчић је играла Милеву Ајнштајн у истоименој представи на сцени Народног позоришта. Много сам волео ту представу. Сваки пут је била другачија Анита Манчић. Била је боља и маштовитија из представе у представу. Доброг партнера на сцени не можеш да изненадиш нити он тебе, него се уклапање претвори у врхунску позоришну игру.“

И поред отмице авиона стигао на представу

Отмица авиона 26. септембра 1981. у којој се глумац нашао са још 97 путника, могла је заувек да му промени живот и прекине каријеру.

„Тај лет од Титограда до Београда претворио се у авантуру, мада страх никада нисам осетио, нити неку нарочиту узнемиреност. У Дубровнику су отели авион, па смо стигли на Малту, онда у Атину. Пун авион фудбалског клуба 'Будућност', па сам питао стјуардесу где је оружје које Црногорци носе за сваки случај. Казала ми је да је све то у торбама у трупу авиона“, прича Јанкетић.

Додаје да је му је брат од стрица рекао да тако нешто није могло да прође без њега, а на крају је каже стигао и у позориште на заказану представу „Трамвај звани жеља“.

„Никоме није пало напамет да откаже представу. Добио сам велики аплауз када сам крочио на сцену. Публика је била на ногама“, рекао је Јанкетић.

Глума је за њега, каже била изазов, креација, али и одбрана и бег.

„Током 1944. године остао сам без оца, мајке, брата и сестре... То је немогуће превазићи. То је нешто што ме прати целог живота, ма колико сам био вешт, успешан и весео... То је траума која уме да повуче у неко стање које није згодно. Бављење глумом је било мој бег из тих стања. Сакрио сам се иза позоришне завесе од свега тога... Ишао сам из једног у други живот на сцени и тако заборављао на личне тегобе...“, прича славни глумац.

Породицу је почео да „прави“ тек у 38. години, а својој је деци, каже, дао имена његових драгих несталих и повратио  „бројно стање породице...“.

Његов син Марко Јанкетић је глумац, каже, по сопственом избору.

„Нити сам одговарао, нити наговарао да постане глумац. Само сам предочио колико је несигуран тај наш посао. Материјално и духовно. Помислио сам онда, па и правници и електротехничари могу да буду у ситуацији да немају посла.“

Према његовим речима никада у Београду није било толико добрих, талентованих и посвећених глумаца и глумица као што је данас.

„Нема добрих представа и то је право питање о будућности позоришта код нас. Не желим да банализујем целу озбиљну причу око позоришта па да кажем да нема довољно пара за културу. Ако нема довољно новца, у нашој бранши је увек постојало довољно љубави и ентузијазма“, примећује Јанкетић.

Он је сведок, како објашњава, да никада за његових 60 година на сцени, позориште није било у неким фанташтичним условима.

„Али никада се уметност није рађала на новцу већ на таленту, на дару, на ентузијазму...“, закључио је Јанкетић.