Дворска луда једина сме да каже истину

На европским дворовима у средњем веку само је дворска луда могла краљу да каже истину без последица. То добрим делом и данас важи. Само што су краљеве заменили председници и премијери, а дворске луде комичари у студију. Поносну традицију дворских луда и изношења сурове истине упаковане у хумористичну амбалажу оживео је почетком миленијума до тада мање-више неуспешни стендап комичар, који већ годинама носи титулу новинара коме се у САД највише верује. Наравно, реч је о Џону Стјуарту.

Комичар. Аналитичар. Новинар. Сатиричар. Неки га зову човеком који је променио вести, а неки тврде и да је променио правила политичке утакмице у САД. Човек у чијем студију су многе политичке каријере доживеле крах. Његове прегледе дневних и недељних догађаја политичари, али и његове колеге са других медија већ више од 15 година са стрепњом чекају, јер наћи се на тапету Дејли шоуа најчешће није добра ствар за њихову каријеру.

Од свог почетка 1999. године, Дејли шоу са Џоном Стјуартом била је јединствена телевизијска емисија, која је користила сатиру и хиперболу да исмеје, критикује и нагласи актуелне политичке догађаје и њихове актере. Контролисала је шта медији раде, позивала на политичку одговорност и указивала на лицемерје политичког процеса.

Када је Џон Стјуарт дошао на чело емисије, у јануару 1999. године, Бил Клинтон се налазио пред опозивом, а Ал Гор је у интервјуу за Си-Ен-Ен тврдио да је створио интернет. Значи, за младог и енергичног новајлију било је доста материјала, због чега је био и идеалан тренутак за нови приступ вестима.

Људи су све мање били заинтересовани за председничко обраћање из Беле куће, о томе какав протокол је потписан у Кјоту, а посебно шта је неки конгресмен или сенатор изјавио. Понајвише због тога што су велике медијске куће, попут Си-Ен-Ена и Ем-Ес-Ен-Би-Сија, на један досадан и монотон начин о њима извештавале.

Џон Стјуарт је вестима пришао са много више духа, желећи да оголи истину и сервира је својим гледаоцима. Када га је Бил Мојерс 2003. године питао да ли практикује нови приступ новинарству, омалени комичар му је одговорио: „Не знам да ли то значи да ли су нам новинарство или комедија у чабру. Не могу да одредим које од та два. Искрено, ми практикујемо нову врсту очајања. Преплављени смо информацијама које долазе од политичара и медија и само покушавамо да схватимо о чему је, заправо, реч“.

„Не знам колико пута су ми новинари пришли и рекли: 'Волео бих да и ја могу да радим то што ти радиш, на тај начин и да кажем баш то'. И сваки пут бих помислио: 'Па, што онда то и не урадиш?'“.

Можда ова реченица на најбољи начин показује колико је положај дворске луде захвалан. Џон није био ограничен стегама у које су политика и велики капитал ухватили традиционалне медије. Могао је и, још важније, желео да каже шта мисли.

Ипак, колику год слободу уживао да би свој посао радио на начин на који је Џон то успевао, захтевало је од њега да има свој став и зацртане принципе којих ће се увек држати. Својом неуморном подршком спасиоцима који су извлачили људе из рушевина Светског трговинског центра зарадио је поштовање обичних људи, а интервјуом са Тонијем Блером показао колико уме да буде оштар према моћним људима који су, према његовом мишљењу, доносили погрешне одлуке.

Гостовање у Кросфајеру на Си-Ен-Ену 2004. године донело је Џону дивљење милиона, а његова критика водитеља емисије довела је до њеног укидања два месеца касније.

„Пријатељи и још неки људи су ми рекли да је ова емисија лоша. Зато сам дошао код вас да вам кажем да повређујете Америку. Желео сам да вам кажем да престанете. Престаните да нас повређујете. Пређите у наш табор. Не плаћамо добро, али бар можете мирно да спавате. Треба нам ваша помоћ. Тренутно помажете политичарима и корпорацијама, а ми смо остављени на ветрометини. Постали сте део њихове стратегије. Ви сте њихови најамници“, рекао је тада Џон, додајући да је најтужније што се гледаоци окрећу Комеди сентралу, телевизији посвећеној комедији (на којој се емитује Дејли шоу), у потрази за истином и интегритетом.

Ово је био један од оних тренутака када је скинуо костим, шминку и капу дворске луде и искрено се побунио против медијске машинерије за коју је веровао да је у служби власти у Вашингтону.

„Ти уопште ниси изабран!“

Због либералних схватања, Џон Стјуарт, логично, долази у сукоб најчешће са републиканцима, али никада није штедео ни демократе када би застранили. Долазак на власт Џорџа Буша многи тврде да је био богом дан за популарност Дејли шоуа.

Када је Џорџ Буш постао председник након одлуке Врховног суда 2000. године, Стјуарт је рекао оно што су милиони Американаца мислили, али њихов глас није могао да се чује. Пустио је део Бушовог инаугуналног говора у којем је тада тек изабрани председник рекао: „Нисам изабран да служим једној партији“, након чега је Џон додао: „Ти уопште ниси изабран!“.

Током целог Бушовог председниковања, Џон је скоро сваке недеље критиковао спољну политику, инвазију Ирака, нападе дроновима, мучење заробљеника, Гвантанамо и економску политику.

Један од најпознатијих сегмената био је насловљен Mess O'Potamia, у којем је приказао све раније изјаве политичара и изговоре за инвазију на Ирак, да би се након тога показало да није било никаквог оружја за масовно уништење, као и да је инвазија допринела нестабилности целог Блиског истока.

Оштро је критиковао Буша, Макејна и све остале конгресмене, сенаторе и тадашње министре који су позивали на инвазију. Прошле године, морао је да поново обрише прашину са Mess O'Potamia сегмента, када су републиканци напали Барака Обаму што је повукао трупе из Ирака, тврдећи да је тиме узроковао успон Исламске државе.

Како би „освежио памћење“ републиканцима и заговорницима нове инвазије, Стјуарт је навео у емисији да је повлачење трупа договорено још 2008. године за време Бушове администрације, као и да Џон Макејн „нема благе везе када говори о стању ствари у Ираку“.

„Аха! Само муслимански, кенијски, веган терориста (како су републиканци током година етикетирали Обаму) могао је да обезбеди наш пораз пре него што је дошао на власт тако што је софистицираним џедајским умним триком преварио патриоту (Буша). У ствари, за њега не морате уопште ни да користите џедајски трик. Само махнете руком испред њега и он уради шта год хоћете“, био је један од коментара Стјуарта.

На позиве Џона Макејна да Сједињене Америчке Државе пошаљу трупе у Украјину, Нигерију и још неке земље, довитљиви водитељ извадио је историјску књигу о Блиском истоку, а онда се присетио „екстензивног знања“ републиканског сенатора о шиитима и сунитима, када је рекао да се током историје те две групе муслимана нису никада сукобиле.

„То је истинита изјава када изузмете све сукобе шиита и сунита. Током историје постојао је пример сарадње две муслиманске фракције, што је Макејн хтео да постигнемо у Ираку. Десио се педесетих. Деветстопедесетих! Да, једини пример сарадње десио се пре више од хиљаду година када је шиитска династија делила власт са сунитским калифом на територији данашњих Ирака и Ирана. Не знам зашто Макејн није могао да нађе ову књигу“, питао се Стјуарт.

Велики је противник америчке подршке израелској политици према Палестинцима, а недавну посету Бењамина Нетанијахуа исмевао је у неколико емисија, пуштајући његове изјаве пре инвазије на Ирак како говори да ће тиме бити смирене тензије на Блиском истоку. Осим тога, Бибијево (како га од милоште зове) појављивање пред Конгресом назвао је „председничким обраћањем нацији које су републиканци прижељкивали“.

Мање због свог жестоког противљења републиканској политици пер се, а више као либерал и поборник антиратне и политике здравствене заштите, као и зауздавања великих банака и Волстрита, Стјуарт је отворено, 2008. године, подржавао демократског кандидата Барака Обаму.

Ипак, када је први црни председник САД почео своје службовање, комичар њему и демократама није опраштао грешке. Помало разочаран због тога што Обама није урадио многе ствари које је обећао, 2010. године Стјуарт га је у својој емисији исмевао како је само сенка онога што је причао две године раније.

„Што нисте као слоган кампање 2008. ставили: 'Да, можемо, али уз одређене услове'“, упитао је америчког председника, коме није било свеједно због тога.

Иако велики поборник универзалне здравствене заштите и Обамакер (Obamacare) закона, Стјуарт је критиковао неодлучност администрације, очајно спор и лош сајт за пријављивање, као и лобисте који су на све начине покушавали да спрече усвајање закона.

Када је било речи о критици Волстрита, великих корпорација и њиховој спрези са политичарима у Вашингтону, ни секунда није размишљао да ли да их нападне. Посебно након светске економске кризе. Посвећивао је читаве емисије и недељама предочавао гледаоцима зашто и како је до тога дошло.

Посебно је био оштар према Џиму Крејмеру, финансијском аналитичару мреже Си-Ен-Би-Си, кога је видео као симбол безосећајности медија и бахатости Волстрита. Због извештавања пре и током слома тржишта некретнина, на њега се обрушио као да је јавни тужилац.

„Не могу да помирим то што си врхунски финансијски аналитичар са огромним знањем са глупостима које радиш на телевизији свако вече. Знао си шта банке раде и шта ће се десити и крио си. Цела мрежа и сви медији су то радили. И сада да се правимо да је ово само случајни, изненадни цунами, који нико није могао да предвиди, у најбољем случају је неискрено или, у најгорем случају, предмет за тужилаштво“, одбрусио је Стјуарт.

Устао је у одбрану Афроамериканаца током протеклих неколико месеци, критикујући полицијску бруталност над црначким становништвом, попут убистава Мајкла Брауна, Тамира Рајса, Денита Паркера, Кендрека Макдејда, Арманда Бенета, Ерика Гарнера и Џона Крофорда.

Када је суд одлучио да не подиже оптужницу против полицајаца због смрти ненаоружаног Афроамериканца Ерика Гарнера, Стјуарт није могао да верује: „Искрено, не знам шта да кажем. Ако је за комедију потребно време и трагедија, тражим више времена, али бих волео и много мање трагедије. Најтужније је што никакве нејасноће које су постојале у случају убиства Мајкла Брауна у Фергусону не постоје у случају смрти Ерика Гарнера. Патолог је случај назвао убиством. Упркос томе, резултат је исти. Нема оптужнице нити суђења. Потпун злочин и никаква казна“.

Напао је Фокс њуз због пристрасности и покушавања да аболира власти и раширени биготизам, а посебно политичаре и јавне личности, попут Рудија Ђулијанија и Доналда Трампа, који су тврдили да нема говора и систематском насиљу белаца над мањинама.

Један од тренутака када је Џон скинуо костим, шминку и капу десио се у октобру 2013. године када је радио интервју са сада већ најмлађом добитницом Нобелове награде Малалом Јусуфзаи. Током 15-минутног разговора, трудио се да је што мање прекида, а у неким тренуцима једноставно остајао без речи након њеног излагања.

„Малала, знам да ти је отац у бекстејџу и да је веома поносан на тебе, али да ли би се наљутио ако бих те ја усвојио“, искрено је упитао Џон након њених речи да би се чак и након тога како су се талибани понели према њој она и даље борила и да њихова деца имају право на образовање.

Човек ком се верује

Да би политичари одговарали за своје поступке и сносили последице неопходно је да грађани буду добро обавештени. Због своје способности да идентификује и информише гледаоце о лицемерју проминентних политичких и медијских фигура, Стјуарт и Дејли шоу постали су још једно оруђе контроле власти.

Доследност у своје принципе и жеља да нешто промени натерала га је и да свим силама покуша да оживи закон за здравствено осигурање спасиоцима који су се 11. септембра након пада Кула близнакиња први одазвали.

Након што је Конгрес одбио да усвоји закон на лето 2010. године, Дејли шоу је од априла кренуо у озбиљну критичку кампању против сенатора и конгресмена који су одбијали да га изгласају. Целу последњу емисију те године (16. децембра) посветио је овом питању и истицању људске и моралне важности да закон буде усвојен.

Шест дана касније десило се чудо. Закон је усвојен. Многе Стјуартове колеге, као и неки медији попут Тајма, рекли су да је његова емисија мобилисала људе, оживела закон и ставила политичаре пред свршен чин. Нису само његове колеге биле тог мишљења. Секретар Беле куће за медије Роберт Гибс, сенатор Чак Шруман, па чак и градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг, кога је више пута критиковао, похвалили су Стјуарта на принципијелности и доследности.

Заговарање онога што је исправно и жеља да то прогура само су додатно оснажили поверење његових поклоника, али му и зарадили поштовање код конзервативнијег дела публике који му традиционално није наклоњен.

Можда још важнија јесте чињеница да је Стјуарт подсетио народ да новинарски активизам који су великани те професије, попут Едварда Мороуа (заслужног за пад сенатора Џозефа Макартија) и легендарног Волтера Кронкајта (великог критичара Вијетнамског рата), није ишчезао.

Баш због свих горенаведених поступака и многих других, Стјуарт је освојио поверење гледалаца, поставши после Волтера Кронкајта човек коме људи највише верују. У истраживању које је спровео магазин Тајм, чак 44 одсто Американаца рекло је да највише верује Џону Стјуарту и да се путем Дејли шоуа информише о политичким збивањима.

Начин на који извештава о актуелним догађајима и како предочава огољену суштину само су отежали свим обожаваоцима тренутак када је најавио свој одлазак из емисије. Многи су били (и и даље јесу) у неверици да је заиста одлучио да напусти кормило емисије, са правом се питајући да ли ће његов наследник, Јужноафриканац Тревор Ноа, моћи достојно да га замени.

Несумњиво је да је Стјуарт имао огроман утицај на политички процес и социјални дискурс, посебно због чињенице да је изнедрио читаву генерацију сатиричара који исмевају и критикују јавне личности и оштрим извештавањем траже од њих да полажу рачуне за своје поступке. Стјуарт можда одлази, али његово завештање наставиће да живи кроз Стивена Колбера, Џона Оливера, Ноу и Лерија Вилмура.

Њујорк магазин критиковао је Стјуартово покривање политичких догађаја тврдећи да није могуће третирати политику као шалу и истовремено научити људе озбиљној лекцији. Али, аутори критике нису приметили да се политика сама претворила у шалу, а ако не можете да се шалите на њен рачун док сте њен део, онда заправо не обраћате довољно пажње. Џон Стјуарт је увек обраћао пажњу.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(субота, 25. апр 2015, 11:11) - Zoran [нерегистровани]

Ima i kod nas

24 minuta sa Zoranom Kesicem . Emisija, po najavi autora, iskopirani format Dejli Soua prilagodjen uslovima ovde, naravno. I dobri su.

(субота, 25. апр 2015, 10:21) - "Losi" primeri! [нерегистровани]

Nemacki novinari su ...

zasada,smenili dva (2) predsednika i nekoliko ministara!

(петак, 24. апр 2015, 14:53) - Горан Баџић [нерегистровани]

Џон је геније ...

Скоро сваки пут када одгледам нову епизоду Даили Шоу-а, мислим да је то најбоља коју сам видео. Џон Стјуарт је заиста геније. Србији треба човек као што је Џон Стјуарт.

Иначе, све епизоде Деили Шоу-а могу се гледати на Комеди Централ веб сајту. Нисам сигуран да их је на интернету могуће гледати ван САД-а.

(петак, 24. апр 2015, 10:18) - Fizičar FR [нерегистровани]

A kod nas?

Lepo je što možemo da pročitamo ovakav članak na ovom sajtu/medijskoj kući. Pitam se da li iko radi nešto slično za naš narod? Materijala nesumljivo da ima.

(петак, 24. апр 2015, 10:02) - anonymous [нерегистровани]

Jedan jedini Dzon Stjuart

Svaka mu cast za sve sto je uradio. Mislim da je zaista ucinio mnogo na pokazivanju licemerja. Bas mi je bilo zao kada je rekao da odlazi. Sve najbolje Dzon i hvala za smeh. Odlican tekst.