Сећање на Милана

Пре тачно 16 година преминуо је гитариста и фронтмен групе „Екатарина Велика", Милан Младеновић, чије је стваралаштво обележило другу половину осамдесетих година у бившој Југославији.

Милан је рођен 21. септембра 1958. године у Загребу. У шестој години се с породицом сели у Сарајево, а 1970. године у Београд.

У Београду завршава 11. Гимназију у којој крајем 1970-тих, заједно са школским другом Драгомиром Михаиловићем-Гагијем, оснива свој први бенд „Лимуново дрво".

Годину дана касније формира свој први култни бенд „Шарло aкробата", заједно с Душаном Којићем-Којом и бубњарем Иваном Вдовићем.

„Шарло aкробата" је био један од најзначајнијих представника југословенског новог таласа, и са песмама Нико као ја, Она се буди и Мали човек представљен је на компилацији „Пакет аранжман" (1980).

„Шарло" не опстаје дуго и из њега се рађају два утицајна рок састава - Младеновићева „Катарина II" и Којићева „Дисциплина кичме".

Током 1982. новом бенду се прикључују клавијатуристкиња Маргита Стефановић - Маги, а 1983. басиста Бојан Печар и бубњар „Шарла aкробате" Ивица Вдовић.

У тој постави „Катарина II" 1984. године издаје истоимени албум, након чега Вдовић и Михајловић одлазе из бенда.

Екатарина Велика

Михајловић као носилац права на име „Катарина II" ускраћује им могућност да се и даље користе њиме, па бенд мења назив у „Екатарина Велика" и 1985. године издаје такође истоимени албум, који добија повољне критике и скреће пажњу на бенд, са великим хитовима Очи боје меда и Модро зелено.

Албум из 1986. године, С ветром уз лице, лансира групу на сам врх југословенске рок сцене, где с Младеновићем на челу остаје све до 1994. године, издајући серију успешних албума.

Током рада са „Екатарином Великом", Младеновић сарађује као продуцент на албумима бендова „Густаф и његови добри духови" и „Фит".

Заједно са осталим члановима бенда, Младеновић се 1985. године појављује у филму Горана Марковића „Тајванска канаста", а следеће године и у филму Дарка Бајића „Црна Марија" где игра главну улогу и за који је написао нумеру "Bus Station".

Крајем осамдесетих пише музику за једну позоришну представу, а 1992. године с члановима група „Партибрејкерс" и „Електрични оргазам" формира састав „Римтутитуки", чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду, и са којим снима сингл „Слушај 'вамо!".

Сингл издаје Радио Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда.

У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем - Субом и неколико бразилских музичара снима албум "Angel's Breath".

У августу 1994. године, после наступа „Екатарине Велике" на Фестивалу у Будви, Младеновић је пребачен у болницу где је установљено да има рак панкреаса.

Милан Младеновић је умро 5. новембра 1994. у Београду, у 36. години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његовом смрћу „Екатарина Велика" је престала да постоји.

Рачунајући и раздобље када се звао „Катарина II", бенд је издао укупно седам студијских албума - Катарина II (1984), Екатарина Велика (1985), С' ветром уз лице (1986), Љубав (1987), Само пар година за нас (1989), Дум дум (1991), Неко нас посматра (1993), као и три жива албума.

Најпознатији хитови су Очи боје меда, Tattоо, Модро и зелено, Буди сам на улици, Као да је било некад, Ти си сав мој бол, Новац у рукама, Земља, Поред мене, Љубав, 7 дана, Људи из градова, Круг и Пар година за нас.

У новембру 2006. године песма „Пар година за нас" је изгласана за најбољу југословенску песму свих времена у анкети слушалаца радија Б92.

Младеновић је у једном интервјуу 1992. године рекао да је „Пар година за нас" најбоља песма коју је „Екатарина Велика" направила.

Бојан Печар умро је у Лондону од срчаног удара 13. октобра 1998. у 37. години, а Маргита Стефановић 18. септембра 2002. године у Београду у 43. години.

Многи музичари сматрају да је „Екатарина Велика" један од најзнaчајнијих бендова на простору бивше Југославије и на југословенској рок сцени уопштe.