Кожухин: Све зависи од музичара и оних који музику презентују публици

На репертоару концерта који ће у оквиру концертне сезоне Steinway & Ѕons Денис Кожухин извести у Коларцу су дела Бетовена - Соната бр. 14, Шуберта - Емпромптије оп. 142, Грига - Lyric Pieces, избор и Равела - La Valse. Како је у разговору за Танјуг казао, композиције сваког од ових аутора су за њега узбуђујуће и магичне на посебан начин.

„Сваки делић музике је узбудљив. Бетовен има ту дивљу узбудљивост, јер и трагедија то може бити, парадоксално је, али тачно, поготову трагичност Месечеве сонате. Шуберт има потпуно другачију инспиративност – код њега је присутна потрага за правим путем, љубављу, слободом, смислом живота“, објашњава Кожухин.

Равел је за La Valse давно казао – „Ми плешемо на ивици вулкана“, а Кожухин каже да она заиста и представља најексплозивнији део његовог концерта, јер иако је предвиђена за велики оркестар, он је изводи на једном клавиру што је чини још изазовнијом.

„Када је слушате, долази до потпуне музичке деструкције, попут експлозије звезде Супернова“, дочарава пијаниста.

У време техно-револуције и сензација које нас преплављују са екрана свуда око нас, класична музика, према његовом мишљењу, није на губитку јер постоје бројни надарени млади композитори и музичари који, иако још недовољно познати, крче свој пут.

„Нажалост, познато је да су у историји музике неки од највећих имена, попут Баха или Шуберта, откривени и постали вредновани као идоли и богови музике тек деценијама након своје смрти. Помисао на то је врло депресивна. Ипак, класична музика је жива, крхка, осетљива и умногоме зависи од онога што се у свету догађа“, сматра пијаниста.

Кожухин додаје да све зависи од музичара и оних који музику презентују публици, јер је њихова одговорност да својим умећем приближе класику на квалитетан начин и да промовишу праве вредности.

„Важно је да установимо баланс, јер често оно што је ефектно изгуби дубину и значење“, каже Кожухин.

Модерна технологија ипак доноси и много доброг, јер како и сам признаје, њему лично омогућила је да када путује може да буде у сталном контакту с породицом и пријатељима.

У професионалном смислу, пак, отворен је за најразличитији музички материјал.

„Некада се јурило у друге земље како би се пронашла она 'права' плоча на којој се могла чути нека ретка композиција. Сада је све доступно онлајн и можете пронаћи најфасцинантније изведбе. Међутим, некако је то понекад баш оно што недостаје и у чему се губи драж. Раније се ценило ‘благо' које се тражило, а данас се олако схвата“, искрен је Кожухин.

С обзиром на густ распоред наступа и вежбања, како открива, концентрисан је само на класичну музику, тако да не стиже да се посвети нечему другом, као ни неком другом правцу у музици.

Ово му је први пут у Београду и прво што је осетио, каже, био је „мирис“ Коларчеве задужбине који му се веома допао – јер мирише на „дугу историју и традицију“.

„У нашој бранши веома су познати Стефан Миленковић и Немања Радуловић, али имао сам прилику да упознам и велики број врло талентованих младих људи и стекао сам утисак, још као врло млад, да Србија има дугу историју и традицију класичне музике која траје кроз те уметнике“, закључује пијаниста.