Ниш: Дан када је дошао Ману Чао

У суботу увече, осим добро вече, Ману Чао је на српском језику више пута рекао: „Хвала, Ниш“. Публика је заузврат, показала завидно познавање шпанског језика. На крају су сви били задовољни, али то је нешто у шта нико није ни сумњао.

Сумњало се, у ствари, у то да ће уопште доћи. А Ману Чао је стигао из Бањалуке где је свирао који дан раније. А онда отишао за Софију, па за Скопље.

Толико различитих људи је дошло да га слуша. Млади са децом, старији, средњошколци. Из Пирота, Косовске Митровице, Крушевца, наравно, Ниша. Причају како су имали проблем да купе карте јер их је пуштено свега 1.200, у две етапе. Отишле су за свега сат и по времена.

Један од услова да се концерт одржи био је да у публици буде мање од 1.000 људи, мада се Нишу прогледало кроз прсте, па је на крају пуштена већа количина карата, и то по пристојној цени у договору са музичарима, од 1.400 динара.

Сам Ману Чао био је потпуно недоступан за медије, а свирао је у сали за коју ни многе Нишлије нису знале, или им бар није било познато да може да се користи и за концерте. Хала „Мика Антић“ крај истоимене школе на периферији града која прима 2.000 људи.

Како се Нишу „десио“ Ману Чао

Наша екипа је до хале стигла око подне на дан концерта. Споља, ништа није указивало на то да ће овде те вечери свирати светска музичка звезда. Унутра, намештала се бина. Организатори причају да су већ годину дана покушавали да доведу овог музичара у Ниш, али карте су се отвориле нешто касније, када су упознали његовог менаџера. Завршило се тако што су пре месец дана добили датум наступа.

Соња Урошевић из Удружења „Маркер“, које је организовало концерт, каже да постоји и никад виђени плакат јер за тиме није било потребе пошто су карте продате тако брзо. Каже и да су у Бугарској отишле још брже, 500 карата за десет минута. Каже и да, иако је реч о светској звезди, музичар није био посебно захтеван. 

„Могу да кажем да су хтели да упознају локалну културу, храну. Јуче су били одушевљени, водили смо их у локалну кафану на домаће специјалитете. Иначе, његова је жеља била да буде што мање публике, да буде интимно, да буде што боља атмосфера“, додаје Соња Урошевић.

„Значи, стварно долази?“

Док Хозе Мануел Томас Артур Чао, није постао данас популарни Ману Чао, био је део састава „Мано негра“. Пре двадесетак година, били су обавезна музичка лектира свих српских журки, посебно хит Mala Vida.

Да су деведесетих промовисали албуме како треба, причао је тадашњи менаџер групе „Мано негра“, данас би били "U2" или „Колдплеј“. Уместо тога ишли су, на пример, на четворомесечни пут бродом око Латинске Америке или железницом кроз Колумбију у време герилских напада.

Бенд је говорио, то је мање личило на рок турнеју, више на повлачење Наполеона из Москве. Али, можда управо ова прича објашњава зашто би реномирани музичар као што јесте Ману Чао, кренуо на необичну турнеју од Бањалуке, преко Ниша и Скопља до Софије.

Иако овакав избор градова и личи на њега, организаторима и даље нико није веровао да долази, па су морали да продају карте преко званичног интернет сајта, а не, како су намеравали, на благајни Чаира. Када смо разговарали са нишким писцем Дејаном Стојиљковићем, прво је питао: „Значи, он стварно долази у Ниш?“.

„Овде се тако реагује јер је овде, нажалост, било доста таквих организација које су најављивале велика светска имена, па се то није десило. Својевремено је неко овде најављивао Жан Мишел Жара, па онда 'Зи-Зи топ', па 'Иглсе', па неки огромни фестивали у граду итд... Заједничко за све то је да се то најави, бомбастично, и онда ућуте организатори и ником ништа“, објашњава Стојиљковић.

Ману Чао важи за ангажованог музичара који пише политичке текстове. Иако тврди да се политком не бави, већ само пише о ономе што види, сврставају га међу левичаре, антиглобалисте, антикапиталисте.

Чувени албум Clandestino који је изашао 1998. године звали су „радикалним ремек-делом, на страни потлачених, имиграната којим је ујединио европску и јужноамеричку перспективу“. Песма Clandestino, што значи илегално, говори о граници коју је Европа поставила између себе и миграната из сиромашнијих нација.

Дуго је био мање популаран на енглеском говорном подручју, можда и зато што најчешће пева на шпанском.

На овим просторима је познат и по пријатељству са Кустурицом, који је режирао спот за песму Rainin' In Paradise. Ману Чао је, с друге стране, писао музику за Кустуричин документарац о Марадони.

„Ствари које говори нису увек за уши тог западног света. Они више воле да им такве ствари говоре фолиранти и лицемери попут Бона Вокса рецимо, наравно не неко ко нема тај бекграунд, хотел у Даблину и деонице великих фирми, него човек верује у то“, објашњава Дејан Стојиљковић. 

Јована Чањи Ранђеловић је концерте овог музичара гледала више пута. Себе не би назвала обожаватељком, већ поштоваоцем Мануовог лика и дела. Томе иде у прилог и то што ради у нишкој организацији која се бави људским правима.

„Имамо чињеницу да су му нудили милион долара да узму део неке његове песме за рекламу у банци. Он је рекао не, ја не желим да ми име и дело вежете за банке. Они су рекли, у реду, ми ћемо дати новац за било коју хуманитарну организацију коју изаберете. Опет је рекао не. Дакле, чак ни за много новца. Негде сам читала да га зову последњи слободан човек“, каже Јована.

Ману Чао организује И концерте против корпорација које уништавају реке И животну средину уопште. Најновији пример пружања такве подршке дао је дан после концерта у Нишу, када је на путу за Софију стао на Старој планини И дао подршку активиистима против градње мини хидроелектрана У Топлом Долу.  

Јована подсећа да када држи концерте у већим градовима, у последње време обично држи бесплатне концерте где промовише неку важну друштвену тему.

„С друге стране имамо те врло мале концерте“, каже. „Мене не изненађује што је изабрао Ниш, јер колико знам од многих градова који су му нуђени на овој мини-турнеји, он је изабрао Ниш".

„Нисмо имали времена да се начудимо“

Око три сата, враћамо се до хале. Унутра је Ману Чао са члановима бенда, у току је тонска проба. Не можемо да приђемо ни за фотографију, јер уговор предвиђа да је за медије невидљив на све начине. На проби су и нишки музичари Никола Ристић и Милан Крајналић, па нам објашњавају шта се унутра дешава.

„Ту смо као испомоћ, да се штимују гитаре и мењају жице“, каже Никола Ристић из бенда „Данилов доживљај Беча“, „Али Ману није захтеван. Као да је један од нас, што је чудо јер је бар за нас, једна од већих светских звезда, атракција у музици“.

„Колико знам, он је човек који воли да свира на оваквим местима, са што мање помпе и мислим да ће бити добар наступ у овом необичном здању. За концерте у нашем граду, пошто их има све мање И мање, ово је за нас откровење, ово вечерас да ће се десити“, истакао је Милан Крајналић из бенда „Процес“.

„Ми нисмо имали времена да се томе начудимо довољно. Ми имамо велики џез фестивал на који долазе велика имена, али то све у том фестивалском маниру“, наглашава Никола Ристић.

„Ману ће обезбедити место на мапи концерата Европе“, додаје Милан Крајналић истичући да, ће неко рећи да је осим „Нишвила“ важно што је и Ману био ту.

За почетак, дошао је, и то је за Нишлије више него довољно. У Србији је Ману Чао био 2002. на Ташмајдану, па 2008. на „Егзиту“, потом 2013. у Београду, и сада 19. октобра 2019. Нишу.

У књизи Кландестино: У потрази за Ману Чаом, писац Питер Калшо каже: „Када сам ишао да га упознам 2001. рекли су ми да тражим некакав кућерак у Барселони, јер је улица његово двориште. Увек путује, никад не проводи на једном месту више од пар недеља. И не планира на дуже од три месеца“.

Био је Desaparecido, како се и зове једна од његових песама – онај који нестаје. И у којој је написао: Када ме траже, нисам ту, када ме нађу, на другом сам месту. Ових дана, на Балкану.