Кад остаре дјевојке у љетним хаљинама

Пре две недеље напустио нас је Рик Окасек, великан њу вејва, пост-панка и пауер попа као аутор али ништа мање значајан у тим жанровима и као продуцент.

Ако би се његов продуцентски рад ипак сумирао, у пауер попу био је оно што је Кум у мафији, највећи ауторитет, и најдуговечнији чинилац.

Неким бендовима као што је Визер изградио је звук до те мере да су му се у свакој кризи враћали, шведски великани Вонадајс су му се обратили када су хтели да покоре свет и пружио им је такву плочу, а његовом знању нису одолели ни гламурозни МТВ пројекти као Гвен Стефани.

Окасек је оставио дубок траг у жанру који заправо делује као да је изузетно ослоњен на правила, на одавно усвојене постулате како који инструмент треба да звучи и једноставност као ауторски императив.

Међутим, баш је продуцент који је радио и радикалан пост-панк групе Суасајд и Ромио Воид, био тај који ће изградити пауер поп, уносећи експерименталност, и алтернативна решења у нешто што претендује да буде мејнстрим.

Исту ствар је са мејнстрим решењима радио и пост-панк саставима који су, по правилу, са њим допирали до најшире публике.

Клеш или Карс 

Тако је рецимо, Визер заправо био бенд који је инкорпорирао померања у сировости и агресивности звука која је успоставила Нирвана у нешто што је био масовно конзумирани гитарски поп.

„Касних седамдесетих и раних осамдесетих већина рок фанова била је подељена у два табора које једва да је ишта повезивало. Или сте слушали панк бендове попут Клеша, Токинг Хедса и Карса или сте били у мејнстрим року и слушали Квин, Аеросмит и Карсе", написао је познати бостонски рок хроничар и критичар Брет Милано.

Рик Окасек као кључна покретачка снага иза Карса успео је да обједини активност на оба поља што је практично без преседана. Свуда сем у Југославији.

Рокенрол сцена старе Југославије успела је да формира читав низ значајних бендова који су иза себе оставили неколико десетина антологијских плоча, али су они најдуговечнији успели да вежу широку публику малтене независно од тога којим се жанром баве.

Важно је било опстати на сцени после пробоја који је омогућио стари пост-титоистички систем медија којих није било пуно а имали су велики домашај и утицај.

Сахеров Хаустор 

Један од људи који су у том периоду радили важне ствари али се нису етаблирали до краја јесте Срђан Сахер, суоснивач Хаустора и ко-аутор њихова прва два албума.

Логично да се данас Хаустор поистовећује са Дарком Рундеком јер он збиља и јесте преузео пуну ауторску контролу над бендом и довео га да онога како га данас махом памтимо.

Сахеров утицај на бенд је био велики, он је био аутор музике и дела текстова. Његов печат су интересоваља за етно музику далеких предела и загребачки кајкавски стихови у појединим песмама.

Албум „Трећи свијет" свакако представља врхунац синтезе та два ауторска рукописа.

Међутим, исто тако јасни су и одређени лимити због којих је Рундек релативно лако наставио без њега.

Иако се бавио јасно омеђеним поп формама, Сахер је жарко желео да сваку песму чине идеје за по неколико песама.

Мит о Лазанском

И касније ће у својим радовима са Ди Ди Мелоуом и Вјештицама, Сахер пружати половичне резултате, албуме којима мало фали да буду генијални али се обично руше под вишком идеја.

У одличној хрватској серији „Црно-бијели свијет", главни јунак, млади новинар Кипо (који подсећа помало на младог Мирослава Лазанског) среће Дарка Рундека 1980. године и почиње да му прича о идеји за песму.

Када му каже стих, „Дјевојке у љетним хаљинама волим", Рундек му предлаже да то исприча Сахеру ког занимају те теме.

Препознајемо стих из Хаусторове песме „Моја прва љубав", наравно.

Ова мала фикционална вињета остала би део телевизијске историје да се Филип Риђички који игра Кипа у „Црно-бијелом свијету" није појавио као певач на новом Сахеровом албуму „Бисер амбра јантар".

Сахер је окупио бенд и певачке задатке је понудио Риђичком, харизматичном младом глумцу ког знамо из барем две сјајне серије - „Црно-бијелом свијету" свакако треба додати изузетну комедију Предрага Личине „Недјељом ујутро-суботом навечер" и добио је певача који вокалне несавршености надокнађује глумачком сугестивношћу, а песмама доноси животну енергију коју не може да пружи нико до млађег певача.

Стога, сам албум има младалачку енергију у четрнаест претежно љубавних песама које у свом односу према теми нуде и младалачки ентузијазам али и помало животне горчине.

Спој младости и искуства 

Но, Сахер кроз Риђичког успева да нас убеди како те песме говоре о нечему што је извођачима битно и тиме превазилази проблем масе старијих аутора који просто више не могу да нас убеде у своје песме.

Иза Риђичког окупио је искусне музичаре који су радили и у канонском периоду развоја загребачке сцене, са самим Сахером и његовим исписницима.

Кључни домет ове плоче је у томе што је у њој Сахер можда по први пут у својој каријери успео да се држи принципа како песме гради из више идеја, али да притом никада не поклекне пред баластом креативних могућности.

Ово му је до сада не само најконзистентнији низ песама чији квалитет из нумере у нумеру не опада, већ успева да изгради и целовити утисак албума, у погледу тема, звука и атмосфере.

Нераубована прошлост 

И да, ово је пунокрвни пауер поп, препун непредивидљивих детаља какве нисмо добили још од Бајагина прва три албума када су се преплитали рокенрол канон са етно-традицијама Трећег света, Еби роуд и јужноамеричке војне хунте, урбани лузери и пустоловине по земљама несврстаних.

У Сахеровом опусу овај албум стоји као крунски домет, а његова релативна непотрошеност у погледу јавног живота може учинити да ова плоча наиђе на начуљене уши.

Старе звезде су до сада већ толико пута изневериле поверење јавности да им нико ни не слуша нове албуме, главни бизнис се своди на велике свирке.

Понекад се тако деси да пропустимо и понеки заправо добар албум као што су Бајагин „Даљина, дим и прашина" или Лесендрићев „Широм затвоpених очију".

Сахер срећом није истрошен по трговима, долази са новом поставом, свежим фронтменом и привући ће пажњу.

Као и код Окасека, човек дошао из њу вејва, арт рока, џеза, етно експеримента али без презира према публици, редефинисао је пауер поп на нашем поднебљу.

Добро изабрани сарадници попут Риђичког учинили су га изнова музиком младих. А то је вероватно најважније.