Унутар „Евросонга“ – Мердевинама до коментаторске кабине

Такмичење за најбољу песму Европе сели се из Израела у Холандију, утисци се полако слежу и учесницима и публици, али и онима који су у Тел Авиву били иза и испред камера. Душка Вучинић, која већ 15 година има вишеструку улогу у нашој евровизијској делегацији, води нас у коментаторску кабину, открива тајне овог и неких претходних издања „Песме Евровизије“ и одговара на вечиту дилему многих – учествовати или не.

Све је почело када је Жељко запевао „Лане моје“

Као и сваки просечан грађанин наше некадашње државе Југославије, први сусрет са „Песмом Евровизије“ и Душка Вучинић имала је као дете у дневној соби, испред ТВ апарата. Избор за најбољу песму Европе волела је да гледа, најчешће са родитељима и пријатељима.

Све се променило 2004. када је одлучено да се земља, после 12 година паузе, врати на евровизијску сцену. У Турској су нас представљали Жељко Јоксимовић и песма Лане моје.

„Радила сам на Трећем каналу и била сам изненађена када су ме позвали да се прикључим Евровизијском тиму Србије и Црне Горе и то да радим три посла – да будем новинар-извештач, друго да будем пи-ар нашег тима и трећи да будем коментатор“, сећа се Душка и открива да је тај трећи задатак прилично узнемирио јер никада пре није радила ништа слично.

Није била једина која се тако осећала јер су сви чланови тима на том „терену“ били нови: „Заједништво нашег тима је најјачи утисак са такмичења те године. Сви смо били млади, нови, али компактни и Жељко Јоксимовић је имао максималну подршку тима који је био нов, али се веома добро сналазио“.

Врло брзо постало је традиција да, шта год да ради током године, буде део српске евровизијске делегације, а сличне обавезе очекивале су је и пет година заредом на „Дечјој песми Евровизије“.

Од грешака и цинизма до чувеног „драматично је досадан“ и назад

Замерају јој када погреши, када похвали изглед колегинице која се укључила из Београдског студија, у њеним реченицама налазе цинизам и нетрпељивост према „Евросонгу“, али не ваља ни када навија за српске представнике и „нервира се“ због пласмана или малог броја бодова.

„Једне године појавила се страна на Фејсбуку Love and Hate Duška и ту су се људи међусобно расправљали озбиљно. Пошто имам дугогодишњи медијски стаж, у једном тренутку сам рекла – ово је добро, када људи имају подељено мишљење то је добро. Јер не ваља ни да те сви воле нити да те сви не воле“, објашњава Душка Вучинић и додаје да су и ове године неки људи сакупили све „интересантно“ што је током полуфинала рекла.

„Издвојили су реченице које ће 'ући у историју' попут оног 'драматично је досадан' што се већ годинама користи као неке реплике из филмова“, каже Душка уз осмех.

„Људски је погрешити. Извиним се када нешто погрешим, немогуће је имати апсолутну концентрацију током четири сата, чак и у идеалним условима. Деси се, једне године сам имала спектакл око временске разлике између Европе и Аустралије. До краја преноса сам то вукла и на крају сам почела сама себи да се смејем јер нисам знала да ли је у Аустралији јуче или сутра у односу на Европу“, сећа се и додаје да је простора за омашку много јер током коментарисања преноса истовремено слуша шта причају водитељи, треба то да преведе, концентрише се на податке о извођачима и такмичењу и уз то да све време гледа у монитор.

Од самог почетка давне 1956. године, „Евросонг“ се мењао, непрекидно растао и стигао до тога да током евровизијске недеље представља епицентар музичких дешавања на планети. У 21. веку промене су, чини се, уочљивије него пре. Само један од доказа за то је и чувено питање: Откуд Аустралија на „Песми Евровизије“. 

Еволуција је, корак по корак, мењала изглед и облик чувеног фестивала. Једно полуфинално вече одједном више није било довољно па је уведено још једно. Експериментисало се са начином гласања – прво само жири, па само гласови публике, па жири и СМС. Последњих година ту је и апликација. Саопштавање гласова такође је прошло кроз неколико фаза - да бисмо дуже били на „ивици кауча“ и што касније сазнали ко је победник.

Ипак, током 15 година колико Душка Вучинић професиолнално прати највеће европско музичко такмичење, највећа промена, сматра, десила се на сцени: „Оно што је фасцинантно и што се примећује јесте да је ово сада постало такмичење продукције и наступа, много мање композиција, а то јесте такмичење композиција, чак не ни певача“.

Извођачима се и погледа кроз прсте, а осталима?

Очигледно је да се много новца улаже у наступе и, како Вучинићева истиче, више није толико битно како неко пева, већ је најважнији пакет.

„Јесам за пакет јер телевизија се гледа и морамо да видимо добар, атрактиван наступ, али морамо и да чујемо добру песму и добар вокал. Мислим да је тога све мање. Ми на прсте можемо да набројимо ове године извођаче који су тачно, прецизно, квалитетно певали“, оштра је Душка.

С друге стране, публика захтева квалитет од коментатора преноса. У неким земљама тиме се баве комичари, водитељи, а коментарисање „Евросонга“ у биографију је уписао и модни креатор Жан Пол Готје.

„Постоје коментари неких људи који прате 'Евросонг', понекад то буде духовито, а сад већ и није, који ми спајају стаж од 'Евросонга' до 'Евросонга', мислећи да је то мој једини посао“, каже шефица Службе за односе са јавношћу и корпоративни имиџ РТС-а. 

„Нажалост, немам много времена за припреме. Имам веома одговоран посао у РТС-у с обзиром на то да се бавим корпоративним комуникацијама и да мој тим чини пет сектора, што је веома битан сегмент ове куће. Практично из канцеларије, тј. из приче о уговорима, буџетима одлазим право да се пакујем. Моје озбиљне припреме крећу кад стигнем на одредиште, овога пута то је био Израел“, почиње Вучинићева причу о задужењима на „Евросонгу“.

Првих недељу дана „на терену“ ради новинарски посао и посао шефа преса. За време проба има мало бише времена да направи прилоге, извештаје и посвећена је извођачу што се тиче промоције и пи-ара. Тада је фокус на страним медијима јер они чине да слика нашег извођача оде што боље у Европу, односно одређену земљу.

Током друге недеље се више оријентише на пренос. Увек ради коментаторски посао када наступа наш представник у полуфиналу и у финалу.

На путу до коментаторске кабине

У коментаторску кабину мора да уђе сат времена пре преноса како би успоставила везе са Београдом.

Ове године било је више техничких пропуста организатора. Проблеме је пријавило више земаља учесница, а кретали су се од немогућности успостављања везе из арене „Експо“ са матичним земљама, до прекида програма.

„Имала сам доста стресних ситуација када је у питању коментаторски део посла. Током генералне пробе из кабине треба да пратим све што се дешава на бини да бих се припремила за пренос наредног дана. Уопште нисам видела пробу прве полуфиналне вечери јер је прошла у мојим покушајима да успоставим везу са Београдом и сутрадан сам улетела у пренос и до краја вечери нисам имала комуникацију са Београдом. Нисам знала кад су завршене рекламе, када да 'уђем' и 'изађем' из програма“, открива Вучинићева. 

Проблем који су сви имали, како каже, био је положај и структура коментаторских кабина.

„Кабине су биле у монтажном делу арене. Направили су лимене степенице габарита мердевина, и те стрмине, које имају металне дршке за које се држиш док се пењеш. Тим уским, металним степеницама пењеш се на трећи ниво. Испод је провалија. Срећом немам проблем са висином, али било је коментатора који су озбиљне проблеме имали да се попну и буду у кабини“.

У кабинама, описује наша коментаторка „Евросонга“, било је изузетно хладно јер је је било немогуће искључити климатизацију. Преносе је радила обучена у неколико слојева одеће уз обавезну јакну или сако. Упркос томе, жали се, руке су јој биле ледене и десило јој се да јој се, иако је напољу тридесет степени, вилица кочила од хладноће.

„Такође, коментаторске кабине, макар део у којем сам ја била, биле су потпуно оријентисане ка публици. Бину уопште нисам видела, већ публику која је, наравно, на таквом догађају еуфорична, скаче, има светлеће реквизите. То одвлачи пажњу, ми смо њима интересантни, виде нас са слушалицама“, наводи неке од отежавајућих услова у хали „Експо“ у Тел Авиву.

Према њеним речима, коментатори су се једногласно жалили на то што кабине нису биле добро фиксиране, па су се љуљали лево-десно. „То је било толико интензивно да ако патиш од морске болести и ако ти смета, не можеш да боравиш унутра. За време интензивнијих песама толико је било изражено да мораш да се држиш за нешто“.

Мадона у центру пажње

Ни на сценарио финалне вечери, који су добили од организатора, коментатори нису могли да се ослоне јер је после такмичарског дела, програм текао другачије од онога што је било планирано.

„Мишљења сам да су они у силној жељи да се удовољи Мадони, да се покаже да су успели да доведу такву звезду, све остало ставили у други план. Десило се и то да Мадона није желела да разговор са њом иде уживо из Грин рума, него су сви извођачи морали да дођу два сата раније него што је то било предвиђено“, наводи чланица српске делегације у Израелу.

Крај овогодишњег такмичења био је драматичан с обзиром на начин саопштавања гласова. А за тим Србије било је скоро драматично и нешто касније – из арене су се у хотел упутили у пола три, а већ у пола пет напустили хотел и кренули ка аеродрому.

Упркос условима који су неки пут далеко од идеалних, Душка каже да инспирацију и жељу за одлазак на нови „Евросонг“ има и после деценију и по професионалног праћења овог такмичења.

„Мали јубилеј, 15 година. Није тако ни мали. То није музика коју ја приватно слушам, али тих 12-13 дана у једном таквом амбијенту... не могу да кажем да ми није изазов. Бавим се потпуно другим послом који није у вези с музиком, али сама та чињеница да сам 2004. године ушла у то и то после 12 година наше паузе, доживљавам то такмичење као један од својих пројеката иако је то тимски рад и сви људи у делегацији су озбиљни професионалци и имају разлога зашто се ту налазе. Видим то као изазов и добро се осећам у томе“, признаје Душка.

Коментаришући вечиту дилему многих у Србији – учествовати на овом избору или не, Вучинићева наглашава да се она не двоуми уопште: „Увек је корисније да учествујемо. Тамо се често помиње држава учесника, он има прилику да каже много лепих ствари о својој земљи, може да представи своју културу, традицију и има доста могућности за промоцију Србије на таквим такмичењима“.

Пласман такође уме да изазове буру полемика: „Жао ми је када су људи разочарани пласманом. Многе земље ни не уђу у финале годинама. Холандија је победила пре 44 године, стално учествује, а много пута није прошла у финале. Немачка и Велика Британија често су на дну табеле“.

Треба да имамо у виду да смо ми малена земља која статистички има добре резултате на „Евросонгу“, закључила је Душка Вучинић.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(уторак, 28. мај 2019, 10:57) - Dragance sa sela [нерегистровани]

Nije valjda

Penju se ljudi na merdevine i za manje novce,po svim vremenskim uslovima.I zamislite šest dana u toku nedelje a tri puta godisnje

(петак, 24. мај 2019, 17:33) - Milan [нерегистровани]

Divna Duška :)

Odlican tekst, a Duškin angazman na
pesmi evrovizije je za svaku pohvalu. Prosto ne mogu da zamislim nekog drugog u ulozi tv komentatora osim nje :)
Nevena je bila odlicna u svakom smislu, ali nazalost stranom ziriju preobicna za ovakav jedan sou ...

(петак, 24. мај 2019, 04:21) - Nikola, Bor [нерегистровани]

Eurofan

Bravo za tekst! Odlična analiza esc-a 2019. i dosta informacija iza kamere.
O (ne)ucestvovanju ne treba ni govoriti. To uopšte ne teba dovoditi u pitanje. Prvo imamo šta da predstavimo, a drugo toliko još izvođača zaslužuje da budi naši predstavnici.
Sve u svemu Eurosong je svake godine kao praznik. Okupljanje sa društvom, glasanje, neizvesnost, uzbuđenje i dosta dobre muzike.
Do sledeće godine, u Holandiji. I još jednog spektakla.

(четвртак, 23. мај 2019, 14:22) - parapapa [нерегистровани]

Najvaznije je ucestvovati

Od svega toga je svakako najvaznije ucestvovati, a ne kao 2014. kad nas nije bilo...

(среда, 22. мај 2019, 22:06) - anonymous [нерегистровани]

Obavezno ucestvovati!

Slažem se sa Duškom,treba učestvovati jer naša zemlja ima svoje mesto na Evrosongu! Uspesi koje smo do sada postigli doprinose ugledu i afirmaciji Srbije...

Све је почело када је Жељко запевао „Лане моје“

Као и сваки просечан грађанин наше некадашње државе Југославије, први сусрет са „Песмом Евровизије“ и Душка Вучинић имала је као дете у дневној соби, испред ТВ апарата. Избор за најбољу песму Европе волела је да гледа, најчешће са родитељима и пријатељима.

Све се променило 2004. када је одлучено да се земља, после 12 година паузе, врати на евровизијску сцену. У Турској су нас представљали Жељко Јоксимовић и песма Лане моје.

„Радила сам на Трећем каналу и била сам изненађена када су ме позвали да се прикључим Евровизијском тиму Србије и Црне Горе и то да радим три посла – да будем новинар-извештач, друго да будем пи-ар нашег тима и трећи да будем коментатор“, сећа се Душка и открива да је тај трећи задатак прилично узнемирио јер никада пре није радила ништа слично.

Није била једина која се тако осећала јер су сви чланови тима на том „терену“ били нови: „Заједништво нашег тима је најјачи утисак са такмичења те године. Сви смо били млади, нови, али компактни и Жељко Јоксимовић је имао максималну подршку тима који је био нов, али се веома добро сналазио“.

Врло брзо постало је традиција да, шта год да ради током године, буде део српске евровизијске делегације, а сличне обавезе очекивале су је и пет година заредом на „Дечјој песми Евровизије“.

Од грешака и цинизма до чувеног „драматично је досадан“ и назад

Замерају јој када погреши, када похвали изглед колегинице која се укључила из Београдског студија, у њеним реченицама налазе цинизам и нетрпељивост према „Евросонгу“, али не ваља ни када навија за српске представнике и „нервира се“ због пласмана или малог броја бодова.

„Једне године појавила се страна на Фејсбуку Love and Hate Duška и ту су се људи међусобно расправљали озбиљно. Пошто имам дугогодишњи медијски стаж, у једном тренутку сам рекла – ово је добро, када људи имају подељено мишљење то је добро. Јер не ваља ни да те сви воле нити да те сви не воле“, објашњава Душка Вучинић и додаје да су и ове године неки људи сакупили све „интересантно“ што је током полуфинала рекла.

„Издвојили су реченице које ће 'ући у историју' попут оног 'драматично је досадан' што се већ годинама користи као неке реплике из филмова“, каже Душка уз осмех.

„Људски је погрешити. Извиним се када нешто погрешим, немогуће је имати апсолутну концентрацију током четири сата, чак и у идеалним условима. Деси се, једне године сам имала спектакл око временске разлике између Европе и Аустралије. До краја преноса сам то вукла и на крају сам почела сама себи да се смејем јер нисам знала да ли је у Аустралији јуче или сутра у односу на Европу“, сећа се и додаје да је простора за омашку много јер током коментарисања преноса истовремено слуша шта причају водитељи, треба то да преведе, концентрише се на податке о извођачима и такмичењу и уз то да све време гледа у монитор.