„Једног дана нема ме да никад не дођем“

Прича о Бранимиру Штулићу јединствена је и неупоредива, јер нико од музичара са југословенске рок сцене нема ни сличну, пише Хрвоје Хорват у књизи Штулић: биографија.

Подједнако омиљен међу „радницима и интелигенцијом“ оно што је Штулић оставио иза себе у првих пет-шест година рада с „Азром“ нико други није успео. Без њега домаћа рок сцена осамдесетих година прошлог века била би не само битно сиромашнија, него незамислива и досаднија, сматра Хорват.

„Великим делом је успех Штулића и „Азре“ био што су имали толико широке масе иза себе, то су били бендови тада који су продавали по 200-300 хиљада плоча, што је данас немогуће. Тада је алтернатива, моја је теза, да су поред новог вала, Џони Штулић и Бора Ђорђевић били најзначајнији рок аутори почетком осамдесетих година који су донели сасвим нову поетику на југословенску рок сцену“, сматра аутор књиге.

Та поетика је занимљива и данас када њеног аутора нова генерација открива као карику која недостаје. Поред приказа провокативног животног пута, у књизи Штулић: биографија су и изјаве, интервјуи, сећања колега и сарадника, необјављени рукописи и приватне фотографије.

Истовремено она приказује и шири политички, друштвени и културолошки контекст у ком је живео и радио један од најбољих музичара и текстописаца свих времена. Одласком у Холандију постао је ретко доследан пример властитог стиха „једног дана нема ме да никада не дођем“.

„Џони Штулић је био производ Југославије. Он је рођен и одрастао у Југославији. Кад се Југославија распала, његов цијели унутарњи свијет се разрушио. Он је отишао у Холандију 1991. године и након тога се ситуација само заоштравала. А он, чини ми се, није имао маневарског простора да би се вратио овдије. То и данас говори о његовом ставу“, додаје Хорват.

Тај став Џони је објаснио у једном интервјуу. Направио је шта је хтео и склонио се да не смета свом делу, да оно више дође до изражаја.

„Данас је он, ја то често волим рећи, не други, него можда трећи, чак, и четврти човијек. Другачији човек који више нема ону снагу коју је имао тада, дуго није снимио пјесме какве је снимао тада, али и даље остаје та прича око њега, која је као и у свијету.  Кад узмеш Боба Дилана, Вана Морисона или Ролингстонсе, увијек се прича о некој славној, бољој прошлости. Што би рекао Пера Луковић, зато што је то вријеме у којем је дао најбоље од себе. Али, и поред тога што данас не ради, јесте занимљив због те своје прошлости и свих изјава које се данас догађају, које су медијски атрактивне и производе „цунамије“ у домаћим медијима“, мишљења је Хорват.

После књиге Фантом слободе, која је 2005. године постигла велики успех, Хрвоје Хорват у новој биографији Бранимира Џонија Штулића заокружује причу о једној од најинтригантнијих личности југословенске рок сцене.