Српска звезда виолине после седам година у Београду

Виолиниста Илија Маринковић, као чудо од детета, примљен је са девет година на Конзерваторијум у Бечу. О томе су 1989. године извештавали многи медији, па и Дневник 2 РТС-а. Од тада до данас, ретко је наступао у Србији, последњи пут 2012. године.

Да ли постоји мода у свету када је у питању избор концертних програма?

Добро питање. То се мења. Све зависи од тога где се налазите. У Јужној Америци много се свира модерна музика, што је добро. Ако смо у Италији, Француској, ту се свира доста барокна музика, то је у моди. Али класичан програм који смо ми некада вежбали, свирали, Чајковски, Брамс, тога је све мање. Тражи се доста модерна и барокна музика.

А шта ви волите да изводите?

Ко свира, мора да свира све, али још волим романтику. Волим Чајковског, Брамса, Паганинија, али обожавам и Баха, Вивалдија, Шостаковича, Прокофјева, Бартока сам свирао у свим светским оркестрима.

Како гледате на то што сте тако рано почели?

Није ми жао, али размишљам о својој деци. Најстарији се не бави музиком. Други свира виолончело. Имам и ћерку од шест година која је невероватно талентована. Она ме сваки дан пита - тата када ћеш да ми купиш виолину. Исто питање сам ја постављао мом оцу. Али ми је жао. Жао ми је јер детињства нема, ако желимо да радимо стварно. То је обавеза од првог дана. Она мора да схвати то као обавезу, а не као играње. Јер, ако кажемо, хајде да се играш мало, нема ништа од тога. Врхунска уметност и спорт су брат и сестра, нема разлике. Дисциплина, сваки дан обавезе, рад, а гаранције никада нема. Сигурно ћу дати мојој ћерки да се бави музиком, ради едукације. Али што се тиче мене, да ли се ја кајем - ја не, али не бих желео то својој ћерки.

Шта сматрате, сем породице, својим највећим успехом?

Не бих могао нешто да издвојим. Познато је да сам освојио 12 првих награда на интернационалним такмичењима. То је веома мало виолиниста урадило. Ту су такмичења и Вијењавски, Крајслер и Сарасате, сва битна светска такмичења. То је велики резултат, ипак, ја то не сматрам као моје највеће достигнуће. За мене је све битно. Није ми битно где и када свирам, сваки наступ је за мене битан. 

Могу да издвојим један концерт, који је, барем за моју душу, био нешто посебно. То је било 2006. године, била је то турнеја по Русији, са Московском филхармонијом, са  Темиркановим, где сам свирао уместо Спивакова. Он ме је позвао и питао - можеш ли то да урадиш уместо мене. За мене је то била част, јер сам био млад виолиниста. То сам прихватио оберучке. Урадили смо 16 концерата за 18 дана. Баш напорно. Последњи концерт је био у Москви, у сали Чајковски.

Тада сам ту свирао први пут, после сам у тој сали наступио још четири пута. Све је било дивно. Треба да се вратим кући, све је добро прошло, биле су екстра критике. Излазим на генералну пробу, станем на бину и тада сам помисли - овде су свирали сви највећи уметници у мом позиву, ово је за мене до сада највећа част. У том тренутку сам први пут добио трему. Никада до тада нисам имао трему на бини. Помислио сам - па ово је велика одговорност. Али концерт је био веома успешан, није се догодило у Москви 40 година да су након првог става концерта Чајковског сви устали да аплаудирају. О томе су после писале новине, биле су феноменалне критике. Доживео сам тај концерт можда најинтензивније.