Оливера Катарина: Салвадор Дали је био одушевљен

„Пресретали су ме на улици, пијаци, по разним продавницама са питањима када ће концерт. Ја им кажем, имала сам скоро концерт, али они: 'Не, не, не, морате да имате још један.' И по њиховој жељи сам одлучила да имам поново концерт у некадашњој Дворани Дома синдиката“, рекла је Оливера Катарина у интервјуу Танјугу.

Са 78 година држати концерт сматра да је храброст.

„Ја сам храбра. Колико је уметника који се у мојим годинама усуде на тако нешто? Али мени је глас стварно потпуно сачуван и зато сам смела да у то уђем. Осећам супериорно свој глас који ме никада није изневерио“, истакла је певачица и глумица и најавила да ће на сцени бити окружена занимљивим гостима, пријатељима и добрим људима.

Емотивно је везана за град у коме је рођења, одрасла и у коме су се десили сви значајни догађаји у њеном животу.

„Ја сам рођена Београђанка и гајим посебне емоције за овај град. Он ми је дражи него било који у свету и највише се радујем сусрету са београдском публиком“, додаје Оливера Катарина.

У њеној биографији стоји да је одржала 72 узастопна концерта у париској „Олимпији“, да се о њеном гласу и лепоти писало широм Европе, да су у Француској говорили да нема на чему да завиди Брижит Бардо и да јој је чувени композитор Шарл Димон понудио да сними његове композиције.

„То је био златни период моје каријере. После великог успеха филма Скупљачи перја у Кану (1967), добијала сам понуде са свих страна у свету и једна од тих понуда била је 'Олимпија'. Нисам веровала да ће бити толико интересовања. Из дана у дан сам ја имала по два, некад и три концерта дневно. То је било невероватно. И могла сам још толико да се моји музичари нису уморили и раскукали да их пустим кући, а ја сам имала невероватну енергију, могла сам да певам колико год сам хтела“, сећа се Оливера Катарина.

Постоји прича и да је после једног од концерата чувени Салвадор Дали клечао пред њом, али Оливера Катарина каже да то није потпуна истина.

„Дошао је у моју гардеробу након концерта, загрлио ме је и показивао ми дланове: 'Шта сте то урадили? Запалили сте ми руке'. Много је било познатих који су долазили. Све је почело успехом филма, а онда се наставило мојим личним успехом“, истакла је југословенска филмска и музичка дива.

Прошле године је поново прошетала Кроазетом када је филм Александра Саше Петровића, поводом пола века од премијере, приказан у програму Кански класици.

„Било је дирљиво, била сам јако узбуђена. Подсетило ме је на дивне дане када сам тамо присуствовала великом успеху нашег филма и наших глумаца, којих више нема. Њима желим да посветим и овај концерта. Нема више Бате, Бекима, Гордане, нема ни редитеља, сви су прерано отишли и оставили мене да их славим и даље“, са носталгијом говори.

Мало се, каже, зна да је ишла по најзабаченијим крајевима земље попут Далматинске загоре „где је човечија нога ретко стајала“.

„Ишла сам и певала са највећим задовољством и тај народ ме је божанствено примао, то су најдивнији сусрети које сам имала у каријери. Ја сам волела да идем тамо где нико не иде и да том народу дарујем своју уметност“, присетила се уметница.

У лепом сећању јој је остала сарадња са Марином Абрамовић на перформансу Балкан Епик.

„Позвала ме је телефоном и најавила се да ће доћи. Нисам је познавала. Појавила се са огромним букетом пупољака црвених ружа. Вероватно није очекивала да живим у скромном стану, а ја била у изнајмљеном станчићу где је тај букет једва стао. Питала ме је да учествујем у њеном програму и дала слободу да певам шта хоћу и како хоћу“, испричала је Оливера Катарина.

Посебно искуство за њу био је Јапан.

„Познати јапански композитор ме је одвео на обалу мора и настало је неко невреме, страшна бура и он ми је рекао да постоји легенда да када дође лепа жена, море постане љубоморно и полуди“, испричала је Оливера Катарина, присетивши да је чак на фестивалу представљала Јапан са композицијом Дома Сузикија и да је имала проблема са једним гласом јапанског језика који се изговара између Р и Л.

А о лепоти, о којој су писали светски медији, каже да је није лако носити.

„Једном ми је мој пријатељ, доктор Веселин Савић рекао: 'Еј, сине мој, није лепоту лако носити.' И није лако. У овим мојим годинама, потпуно сам растерећена тога, свесна сам колико имам година и не размишљам уопште о томе“, рекла је Оливера Катарина.

Каже да данас живи „спонтано, од дана до дана и прима сасвим нормално свој живот“.

„Немам велике жеље, тежње, једноставно примам живот какав је. Нисам незадовољна, не кукам и могу да будем и мирна и задовољна својим животом. Није било пуно уметника који су имали среће да имају каријеру какву сам ја имала и не би било лепо да сам незадовољна. Била бих нескромна“, рекла је Оливера Катарина.