„Старе куке“ крајем месеца објављују албум

Владимир Марчетић Шикац каже да ће се на албуму наћи седам ауторских песама и обрада нумере Scuttle buttin Стивија Реја Воне.

Иако поприлично активни и свирају још од 1997. године, тек сада се упуштају у снимање албума, а Шикац нема објашњење зашто је то тако.

Истиче да никад није касно и да ће свако ко слуша рокенрол пронаћи на том албуму нешто за себе.

„Свирамо у Инђији, Београду, Новом Саду, а када изађе албум, биће још више свирки, мада је мени и ово сада доста“, рекао је Марчетић Танјугу.

Поред Марчетића (вокал), у бенду су и Игор Скенџић (бас гитара), Богдан Хемун (гитара) и Владимир Вукас (бубањ).

Иако су им примарна занимања потпуно различита – Скенџић је сниматељ, Вукас историчар уметности, кустос, Хемун ради у ЕПС-у, а Марчетић је, по сопственом признању, „убоги угоститељ из Инђије“, музику никад не запостављају.

„Све стижемо, никада музика није била по страни, увек је била ту и биће ту. Наше супруге су, као и супруге већине музичара, жене којима треба дати ордење што трпе убоге рокере који не дориносе него само троше“, каже Марчетић.

Признаје да његова музичка опрема вреди више него аутомобил који вози.

„Доста смо свирали на којекавим кршевима па је дошло време да се купи пристојна опрема. Ја сам, између осталог, и радио да бих себи купио пристојну опрему“, истакао је Шикац.

Марчетић се не жали, каже да пошто живе у Инђији и имају куће, имају подруме па самим тим и простор за вежбање, а сви се знају из средње школе.

„Ја сам свирао себи малу матуре у основној школи, са још неким људима, неки су и дан данас музичари у неком другом жанру, неки више не свирају. Ја сам остао у рокенролу и у средњој школи смо се упознали. Ту смо сви сличних година, једино нам је басиста мало старији“, прича Марчетић.

„Кренули из школе, па онда сви у војску, па кад смо се вратили хајде опет. Не знам где смо погрешили, али ето остадосмо у рокенролу и у овој земљи и идемо сад даље, нема назад“, додао је.

Са носталгијом се сећа да је рокенрол некад био популаран и значио нешто, што није случај данас.

Каже да албум не издају да би се обогатили или направили неку каријеру, већ због себе и своје деце да им покажу шта су радили.

Иако рокенрол нема статус као када су они почињали, Марчетић са задовољством констатује да је рок сцена у Инђији веома жива и има добрих бендова као што су метал састав „Алеватор“, затим „Харлекин“, који свира „нешто између 'Блок аута' и ЕКВ-а, 'Суперхамер'“.

„Ја сам организатор мале локалне гитаријаде и када скупимо бендове, нама нико са стране фактички не треба – имамо десетак бендова из наше општине. С обзиром на то да је Инђија мала и каква је ситуација са рокенролом, то је одлично. Имамо и Културни центар који ради и пружа нам подршку. Како може да буде, супер је“, сматра Марчетић.

Проблем у Инђији је, према његовим речима, што нема много места где може да се свира.

„Имамо клуб 'Екстрим' који је до скоро био затворен, сада ради само суботом. Ја држим мали рокенрол локал и има још два кафића, то је поражавајуће. Културни центар има кафић, али људи ту не могу да се опусте. Ипак погураћемо ми мало то“, каже Марчетић.

Себи су дали задатак да до краја месеца заврше албум и онда планирају промоције у Инђији, Београду и Новом Саду.