Дивна Љубојевић: Желим да вратим духовној музици место које јој припада!

Певачица анђеоског гласа Дивна Љубојевић и њен вокални ансамбл „Мелоди“ прославиће 25 година рада концертима 21. априла (20 ч) у Центру „Сава“ у Београду и 23. априла у Новосадској синагоги (20 ч). Концерт у Београду ће бити одржан под покровитељством градског Секретаријата за културу, у оквиру манифестације „Дани Београда“, а назив му је „Београд у сусрет Васкрсу“.

Концерти у Београду и Новом Саду су и промоција ЦД-а Антологија најлепше духовне музике православног истока, који је недавно објавио ПГП РТС. ЦД представља пресек онога што је Дивна снимала у протеклих четврт века. У питању су 23 најлепша дела српске, византијске и православне културне баштине.

Шта публику очекује на предстојећим концертима и можете ли издвојити нешто специфично?

„Публику очекују и добра музика и добра слика. Извешћемо наш стандардни репертоар који обухвата српску, руску, грчку и бугарску музику византијског културног круга. Као гости наступиће 'Интермецо квартет' који ће са мном одсвирати две композиције“, одговорила је Љубојевићева.

„Једна је од Чеснокова Совјет превјечни, а друга Тебе појем Рахмањинова. Специфичност и новина је то што је у акапела композицију укључен гудачки квартет.“

Како сте дошли до тога да у једну акапела композицију укључите квартет?

„Ретко ко је Моцарт који уписује сваки глас или инструмент директно у линијски систем. Композитори су обично користили клавир као хармонски инструмент ради компоновања и слушања коначне хармоније композиције. Када схватите да је нешто прешло са клавира на песму која има библијски, псаламски и литургијски текст то мора да је у реду и значи да се тиме не скрнаве ни музика ни текст.“

„Такође, подстакла ме је и публика. Наиме, једна врста публике иде у цркву да би чула духовну музику, друга иде на концерте класичне музике на којима понекада има прилику да чује и духовну музику. Међутим, трећа врста публике није ни тамо ни овамо и не може да дође до онога што ја радим, а било би лепо да дође, јер је то универзална вредност која обогаћује. Та музика пуни и срце и душу и човек од ње постаје само бољи. Тада сам схватила да мора да постоји начин како доћи до тих душа и, пре свега, ушију, јер онда то само дође до душе.“

„Бићу сликовита. Када вам, на пример, лекар препоручује да узимате витамин обавезно вам каже да морате уз то да поједете и нешто масно како би се у организму тај витамин добро растворио и био ефикасан. Тако сам схватила да нешто у мом приступу мора да замени ту масноћу, да мора да постоји нешто што ће есенцијални витамин да спроведе у организам, односно што ће инструменте и то што ја радим без скрнављења, природније довести до ушију. То спајање две хиљаде година дугог трајања једне уметности са новијом врстом, инструменталном класичном музиком је јако узбудљиво.“

Зар није управо песма са Бајагом Од када тебе волим била медиј који је вашу музику довео до тих ушију?

„Да, та песма са Бајагом је потпуно неочекивано направила управо то. Рекли су ми да су коментари на ту песму били управо онакви који би се очекивали да је неко слушао оно што ја иначе певам, пошто су спомињали анђеоски глас. Запитала сам се како неко може тако нешто да каже док ја певам једну поп баладу. Али, то је био пун погодак, та песма представља транзицију, имала је много прегледа и исто толико прегледа је пренела на оно што ја иначе радим да сам сигурна да је пуно људи дошло до есенције путем тог 'уља'. То је мени фантастично.“

Има ли духовна музика своје место на домаћој уметничкој сцени?

„Моја жеља је да вратим духовној музици место које јој припада. Она се нигде не налази, сем у цркви, па чак ни у цркви не можете чути репрезентативно извођење. Она се изворно свакако везује за цркву, пре свега је обредна, међутим вековима је компонована од стране признатих композитора класичне музике чија се музика изводи на концертним подијумима, као што су Рахмањинов, Чајковски, али и са западне стране Моцарт, Бах...“

„Али, музика западне провенијенције се рачуна врло у класичну, а ова код нас, прављена у православном културном кругу се некако не рачуна у класичну и ја се питам зашто. Моја животна жеља је да помогнем колико могу да се та музика врати у концертне дворане, па да се кроз концертну дворану врати у душу.“

Како коментаришете чињеницу да сте у иностранству популарнији него у земљи?

„Не чудим се томе, мада ми је у почетку то било сморно, питала сам се зашто, како је могуће, а онда сам се запитала зашто да не. То је нормално, јер људи који познају историју, који цене своју традицију су у много бољој позицији да се отворе за нешто друго и да схвате вредност нечег другачијег него људи којима је онемогућено да живе на својој традицији, да је упознају, и којима је подметнута 'кока-кола' уместо домаће здраве бозе. Таква је ситуација код нас и са тим се човек помири, а у ствари, то и није ништа страшно.“

Које бисте пројекте из своје каријере издвојили као најзанимљивије?

„Било их је више, али свакако бих издвојила да сам 2011. године на Сицилији учествовала у рађању новог музичког жанра, а реч је о холограмској опери аутора Франка Батијата. Он је један ренесансни тип свестрано талентованог, образованог човека који живи у садашњем времену, а оперу је писао поводом 500-годишњице рођења сицилијанског филозофа и научника Бернандина Телесија. Било је заиста интересантно искуство гледати премијеру из публике док други ви певате на сцени. Али морам признати да је било и сабласно.“

„Такође, један од изазова ми је и био рад на филму Human. Имала сам чак и врсту треме, одговорности, јер га је радио један од пет најпознатијих фотографа на свету Јан Артхус-Бертранд, док је музику писао познати композитор Арманд Амар. У филму певам песму Вивалдијев Јерусалим, Други став коју је Амар обрадио. Премијера филма је била септембра 2015. у Паризу и певала сам на њој. То је један од веома занимљивих пројеката.“

Шта бисте  поручили и својој публици и грађанима уопште?

„Сматрам да је веома важно бити истинит човек, не бити лажан јер онда не може да буде лоше. Јако је важно бити прави. Оно што треба сви да знају односно чега треба да се сете сваког јутра када се пробуде је да смо сви ми рођени са познањем добра и зла и да су све релативизације доброг и лошег направљене да би се човек изгубио у самом себи.“

„Треба веровати свом унутрашњем осећају. На пример, када кажемо толеранција, шта то у ствари значи? Чега толеранција, шта се толерише, зашто се толерише, ко се толерише? Да ли је толеранција смирење или трпљење? Људи треба да размишљају о томе, треба да гледају у небо да виде какво ће време бити, а не да скидају апликације које ће им рећи чак и како се осећају у опцији 'reаl feel'. То је застрашујуће.“

„Застрашујуће је када схватите да тамо неко улази у ваш мозак да вам каже шта је ваше реално осећање. То је скандал. То је оно чему смо ми изложени – сви други знају шта ми треба да знамо и како се осећамо. Моја порука је да људи верују Богу и себи као Божијој творевини, и да покушају да се изборе са свиме што се намеће као истина“, закључује Дивна.