Филм „Вортекс“ и потпуно другачији Гаспар Ное

Сигурно да има доста редитеља чији су филмови имали више гледалаца од Ноеових, али мало који међу њима је имао већи проценат садашњих и будућих редитеља међу њима. Слављен као „редитељ ког редитељи“ цене, Ное је изградио опус базиран на необично естетизованим приказима екстремног испољавања ероса и танатоса, и нажалост временом је то постало само себи сврха и губило је слојевитост коју је имало на почетку.

Редитељи који су стасавали гледајући Ноеа су упоредо излазили и на сцену и неки од њих као што је рецимо Сем Левинсон са серијом Еуфорија данас више подсећају на Ноеове најбоље дане од њега самог.

На овогодишњем Фесту приказан је филм Вортекс у ком Гаспар Ное прави велики заокрет у погледу стила и одабира теме. Тело је и даље у центру пажње али овај филм се бави паром стараца које почиње да раздваја деменција док им тела ипак колико-толико фунцкионишу. У одређеном смислу, Ное овде нуди своје виђење умирања у стању биолошке дотрајалости којим се бавио у Ханеке у филму Љубав.

Дакле, нема више секса и насиља на начин као пре. Зли језици би рекли да Ное на крају шесте деценије има нове преокупације. Али, у томе га негира такође чести учесник Феста Пол Ферхуфен који је у филму Бенедета приказаном на прошлогодишњем Фестивалу ауторског филма, иако у деветој деценији и даље расположен да се позабави питањем „ђавола у телу“, како је гласио назив једног од програма Феста, почетком овог века.

Можда би било боље да су Бенедета и Вортекс заменили места јер је Ферхуфенов изванредни филм изразито класицистички у поступку, а контроверзан у теми, док је Ное агресиван и радикалан у поступку а питом у теми.

Ное се користи разним визуелним техникама, превасходно „сплит-скрином“ да би показао раздвојеност, различите светове у којима се налазе две особе које живе заједно. Овај поступак је после дуже времена у његовом опусу знаковит и није искључиво акробатски задатак за редовног сниматеља Беноа Дебиеа.

Дарио Арђенто игра главну улогу. Он је наступио на овогодишњем Фесту и као редитељ и као глумац, и док му је редитељски филм "Црне наочаре" поприлично сенилан, Ное у својој режији из Арђента извлачи једну много потреснију у снажнију слику. Он у овом филму игра већ старог, занемоћалог човека, лик пише о повезаности сна и филма, што је битна тема Арђентових ониричких хорора моји су често дефинисани као „мрачна сновиђења“, и умире постепено и неупечатљиво за разлику од свих оних брзих и болних смрти које су обележиле његов опус. Упркос томе што своју животну фазу, Арђенто није успео да артикулише као аутор где и даље покушава да се врати нечему што је радио пре, као Ноеов глумац успева да се много боље снађе и рефлектује животни губитак – одлазак животне сапутнице Дарије Николоди која је преминула пре две године.

Копчу с ранијим Ноеовим радом представља лик сина, елегичног бившег наркомана склоног рецидиву који повремено посећује родитеље, али одавно није у стању да допре до њих нити да им помогне било којим методом решавања проблема којим он тренутно влада. И у овом филму то је малтене све од ранијег Ноеа.

За разлику од ранијих Ноеових филмова који су умели да се исцрпљују у атракцији и упркос својој екстремности били неспутано „биоскопски“, Вортекс има много више галеријски приступ. Филм је контемплативан, хтели то гледаоци или не, а Ное се у погледу трајања такође не обазире много на удобност публике и потенцијале приче у чисто наративном погледу.

Ако имамо у виду тему, начин обраде и радикалност визуелног поступка где се раслојавање једног заједничког живота изражава кроз скоро непрекидно коришћење „сплит-скрина“, ово је филм који захтева стрпљивог гледаоца, и својеврсни повратак Ноеа релевантној кинематографији, иако је он овог пута подразумевао велико удаљавање од онога по чему је препознатљив.

Филм Вортекс можете погледати у оквиру програма „ПостФЕСТум“ 9. марта у Културном центру Београда од 19:30 и 13. марта у Дому омладине Београда од 22:15.