Јединствен фестивал документараца у Европи

Селектор Фестивала европског дугометражног документарног филма „7 Величанствених", који се завршава у понедељак, Туе Стин Милер оценио је да је београдска публика имала прилику да претходних дана присуствује „веома квалитетног и у Европи јединственог фестивала, који за разлику од других сличних смотри нуди праве филмске приче".

„Направити овакав програм је као направити добар оброк, сваки састојак треба да има нешто посебно и да сви буду добро сједињени - уз један филм сте се смејали, уз други плакали, а неки су вас насмејали и расплакали, али из свих сте нешто могли да научите", објаснио је Милер у интервјуу Танјугу.

„То је било својеврсно путовање Европом, публици се пружила могућност да види различита места и различите људе са којима могу и да се идентификују", истакао је светски признати саветник у области документарног филма, који је од почетка „7 Величанствених" у улози селектора и учесника у Радионици за младе редитеље и студенте.

Милер сматра да је београдски фестивал посебан, јер за разлику од других европских фестивала, који обично обухватају и стотинак филмова, он нуди само седам остварења које представљају лично аутори, кроз сусрет са публиком и радионице.

Ове године радионица је окупила чак 50 различитих младих редитеља и студената заинтересованих да се ближе упознају са професионалним снимањем документарног филма.

Оцењујући репертоар „7 Величанствених" као висококвалитетан, Милер истиче да је уметнички квалитет веома важан и да није довољно имати добру тему, већ је важно да аутор уме на креативан начин да јој приступи, како би филм остао у памћењу публике.

Током свог богатог двадесетогодишњег искуства праћења фестивала документарног филма, Милер каже да је често на фестивалима сретао остварења која су више телевизијска него филмска, док београдска смотра нуди праве филмске приче, са филмским приступом и драматургијом.

„Филмови на другим фестивалима више су репортаже, а овде се приказују прави филмови", нагласио је Милер.

Према његовим речима, граница између докуметарног и играног филма постаје све мања.

Будућност документарног филма

„Документарни филмови данас се раде у великом броју случајева по сценарију и редитељи могу чак и да доделе осмишљне улоге актерима, што није био случај код класичног документарца", навео је Милер и додао да то види као креативни развој документарног жанра.

Дански синеаста сматра да је ово веома добар период за документарни филм у поређењу са играним, а као разлог наводи да је публика уморна од гледања серија, комедија, акционих филмова и жели нешто што је ближе стварности.

Према његовом мишљењу, будућност документарног филма је увелико почела - људи гледају документарце на фестивалима, преузимају их са Интернета, купују ДВД издања, а нова технологија иде на руку порасту гледаности овог жанра, јер омогућава да се до докуметарца дође једноставно као што се узима књига.

Милер признаје да међу љубитељима документараца највише има образованих грађана, који са подједнаким задовољством читају књиге, иду на концерте, изложбе и у музеје, али и оних које привуче тема одређеног филма.

„Овогодишњи фестивал '7 Величанствених' тематски је осмишљен да привуче веома разноврсну публику", истакао је селектор Фестивала.

Напредак уз помоћ породице

Када је реч о српској продукцији, Милер сматра да је ситуација у области документарног филма много боља него 2000. године када је он први пут дошао у Београд.

„Драго ми је да видим српске редитеље на фестивалима широм Европе, где представљају своја остварења, учествују у радионицама и предавањима, а са великим успехом њихове филмове приказују телевизијске куће", навео је Милер.

Према његовој оцени, као и свуда, и у Србији постоји проблем недостатка новца, али су људи у овој земљи „довољно луди" да кажу: „Ово је важно за мене и ја ћу снимити овај филм како било, помоћи ће ми мајка, отац, сестра, али филм ћу завршити и продати".

Овај веома успешан и исто толико скроман Данац, упркос одличном познавању документарног филма, којим се у различитим улогама бави више од две деценије, никад није снимио свој филм. Задовољство проналази у саветовању других и новчаном помагању редитеља.

Србију, каже, веома воли, овде има много пријатеља, а ове године је први пут са супругом посетио и југ Србије, где су га одушевили пејзажи.

Једини проблем му је језик, али за сада уме да прочита мени у ресторану и да каже неколико лепих речи на српском језику и верује да су Срби и Данци веома слични у свом погледу на свет и смислу за хумор.