„Мајстори мајстори“ – обележено четири деценије од премијере култног филма

Окупила се екипа филма, нажалост многи више нису са нама, али свако ко је остао након пројекције и присуствовао разговору и евоцирању успомена Мире Бањац, Богдана Диклића, Тање Бошковић, Зорана Симјановића и других, може слободно да каже да је присуствовао историјском тренутку, или пак филму за себе, који ће остати упамћен можда на снимцима неколико камера, али сигурно заувек у главама и срцима публике. 

„Мајстори мајстори, нема више мајстора каквих је било у Мајсторима“, рекла Мира Бањац са сетом у гласу и присећајући се бардова глумишта – непоновљивог Зорана Радмиловића, Павла Вуисића, Пепија Лаковића, Семке Соколовић-Берток, Миће Томића, Стојана Дечермића, Оливере и Радета Марковића...

Бошковићева је вратила сећања на снимајуће дане, односно ноћи, њих тачно 18, јер је филм сниман без буџета и хонорара, суботом, недељом, ноћу када деце није било у школи у Жаркову.

„Горан Марковић нас је све окренуо једне према другима. Заљубили смо се... Та снимања нажалост трају кратко, али пријатељства током њих стечена, трају вечно. Нећу никад заборавити те ноћи са Зораном Радмиловићем, како је правио атмосферу... Док сам са Павлом Вуисићем умела дуго да ћутим и то ми је било најлепше на свету“, присетила се глумица Тања Бошковић.

Током четири деценије филма било је и покушаја цензуре због „вређања лика и дела професора“, неразумевања од стране критике, оснивања фирме „Арт филма“ без буџета, шрафљења неонских цеви и лампица за панел плоче уместо расвете...

Све је то био, каже Марковић, апсолутни андерграунд филм за који је мислио да ће бити „полупропаст“.

„Свирало се на школским инструментима из подрума Академије“, додао је Симјановић и истакао да Марковић никада није имао среће са критиком, али да ће сви они проћи, а филмови ће остати као доказ тог квалитета – заувек.

Рестаурирани Мајстори у септембру у Кинотеци 

Да је Горан маг режије, сматрају и Снежана Никшић и Добрила Ћирковић, који је све њих могао својом „чаролијом да преведе жедне преко воде“, а да направи нешто што се може назвати „филмом глумачких креација“.

„С обзиром да су ми родитељи били глумци, а ја уз глумце и одрастао, много сам их заволео. Схватио сам да морам да им будем публика, јер се филм иначе снима камером – хладном безосећајном машином, те им је потребно да иза ње буде неко коме верују, ко им је подршка и ко их воли“, искрено је рекао је Марковић. 

Да се реплике из филма и даље преносе, слаже се редитељ, који се овом приликом присетио како је Сергеј Трифуновић био у истој соби болнице као и он када је оперисао кук, а како је казао, глумац није желео да оде све док није одглумио целокупне Мајсторе у свим улогама.

Богдан Диклић, сложили су се сви, имао је улогу која је спајала све остале, био је у додиру са свима, а како глумац признаје, био је срећан што може да се „претвара“ да је гледалац.

„Трудио сам се да не сметам и уживао. Све те улоге биле су колоритније, а они који су их изводили били су маестрални. Сећам се да сам некада једва преживео да се не насмејем када су у сцени Оливера и Зоран. То је филм у којем једино можете да видите Пају како плаче“, сећа се Диклић.

Каже да би он платио само да гледа те глумце и сцене, а камоли да међу њима и игра.

Открио је Богдан и да је одиграо цео филм у свом матурском оделу које му је мајка купила у Загребу, као и актен ташну коју ју је само том приликом носио, а хемијску оловку, коју је нажалост у међувремену изгубио, добио је лично од Фабијана Шоваговића...

Марковић је сценарио за Мајсторе написао за две недеље, а из трагикомичне приче о одласку у пензију чистачице, коју је глумила Смиља Здравковић, у основној школи, настао је култни филм који оцртава друштво и колектив у то време, а и данас је, још врло актуелан.

Стајаћим овацијама и дугим аплаузом поздрављена је екипа филма, а у фоајеу Дворане културног центра отворена је изложба фотографија Радета Самарџића коју је приредила Маја Медић.

Маја је и водила разговор са екипом филма, а за крај је најавила и дигиталну рестаурацију Мајстора који ће у новом руху бити приказана у септембру у Југословенској кинотеци.