Нова екранизација „Еме“ стигла у домаће биоскопе

Поставља се питање да ли нам је потребна још једна верзија Еме. Постаје све теже и теже да се оправдају упеглане адаптације романтичних класика, када је у свету толико прича које чекају да буду испричане.

Иако ова адаптација не додаје ништа свеже у читање Остинове, она пажњу усмерава на ауторкину духовитост, стил и бистрину која је поставила Џејн Остин међу велике књижевне умове свог доба. 

Заносна, паметна и богата, Ема Вудхаус је немирна матица без премца у својој малој, успаваној вароши. У овој блиставој сатири о друштвеним класама и мукама одрастања, насталој непосредно пред смрт Остинове, Ема мора да прође кроз бројне авантуре проводаџисања да би пронашла љубав пред сопственим носом.

Ања Тејлор-Џој је у насловној улози бистре хероине, чији продоран поглед без трептаја у себи носи нешто прорачунато и предаторско. Бил Нај је прекрасан у улози Еминог оца хипохондра, док је сама Ема, сва напућена и пуна самопоуздања, изгубила сву мекоћу и сентименталност својих претходница. 

Редитељска, чији је ово деби, Отм де Вајлд и директор фотографије Кристофер Блаувелт купају филм у меком сунчевом светлу, задовољавајући се причом која се одвија сама од себе. Но осетан је утицај биографије Де Вајлдове и њене каријере рок фотографа и редитеља видео-спотова на живахност којом је оплемењен свет Остинове.

Чудесни костими Александре Бирн нуде претеривање са бојом, али остају верни епохи – ту су минђуше од корала, локнице, компликовано ткање Еминих капута. Диван је то подсетник да мода тога времена није почела и завршила се белим хаљинама од муслина.

Сценарио Еленор Катон неурозе више класе ставља у први план – хаос може да изазове дете које повраћа на хаљину од свиле, одбијање господина да плеше са дамом или чак само прогноза која најављује снег. 

Де Вајдлова дозвољава ликовима Џејн Остин да отплешу са страница књиге у 21. век и да буду једнако шармантни и живахни као оног дана када су настали.