Бреговић из Манчестера, препоруке за Фест, трећи део

Дајте ми слободу

Кирил Михановски снимио је изузетно енергичан филм, један од оних атипичних радова због којих чекамо Фест јер би нам иначе тешко дошли на ред и привукли пажњу. Имао је премијеру у споредном програму Кана и реч је о једном од најзанимљивијих гледалачких искустава протекле сезоне смештених у програм „Фест фокус“.

Главни јунак је млади возач минибуса руског порекла задужен за превоз хендикепираних људи, који једнога дана мора да помогне редовним клијентима али и свом сенилном деди, пријатељу – бившем боксеру – и групи стараца из завичаја који су се запутили на сахрану.

Из самог заплета је јасно да следи карамбол, али Михановски га поставља као високооктански кошмар у коме један племенити човек мора да се снађе у суровом граду са групом људи који мисле само на себе.

У зависности од гледаочевог погледа на свет, овај филм можемо посматрати и као црну комедију и као драматичну социјалну мелодраму са дозом апсурда, али у оба оквира беспрекорно функционише.

Браћа Сафди су ове године покупила похвале за тензични поступак у филму Небрушени драгуљи. Рекао бих да је Михановски урадио сличну ствар, на ефектнији начин.

Патроле

Посетиоци Феста од пре деветнаест година сећају се филма Пансион за псе Стефана Командарева, остварења после ког неко време нисам смео да приђем ни Ван Дамовом филму снимљеном у Бугарској. Стари знанац нам се враћа 2020. године у такмичарском програму Феста и имамо добре вести – сазрео је кроз рад.

Патроле је софијска ноћна прича о три полицијске екипе које круже градом у трећој смени, покушавајући да се извуку од непријатних послова, решавајући драматичне ситуације које за неке од њих имају и сентиментални улог и ламентирајући под притиском празника који им се ближи – обележавања три деценије од пада Берлинског зида.

Као и многе наше животне и филмске приче, и ова се бави градом који у бесаној ноћи размишља о тридесетогодишњици догађаја када је добио оно што је хтео, али не и оно што је желео.

Софија је овде приказана као град из ког људи одлазе, јавне службе одликује јавашлук, а односе међу људима насиље.

И опредељивање између Руса и Американаца. НАТО и ЕУ нису одмакли бугарску кинематографију од ексјугословенских ни по темама ни по естетици, а рекли бисмо да Командарев нуди веродостојну слику да се ни тамошње друштво није одмакло од мука о којима се код нас иначе снимају филмови.

Лијам Галагер: Као што је било

Ноел Галагер је средином деведесетих изгледао као нешто што чак ни богата британска рокенрол традиција није имала, а југословенска јесте – манчестерски Горан Бреговић.

Сачекао је тренутак да звук групе „Стоун роузис“ сазри за мејнстрим, спојио га је са поп једноставношћу „Битлса“ и повременим изливима енергије глем рока, и настао је британски „пастирски рок“.

Галагеровој фетишизацији Британије која је постојала у раду других бендова бритпоп таласа помогао је и успон Тонија Блера, цео тај утисак „кул Британије“ која се помаља на чијем челу су стајала Браћа Галагер, Ноел као Брега и Лијам као Бебек.

После три албума која су померила границе, „Оејзис“ су ушли у рутину, а иначе већ нарушени односи међу браћом пратили су музичко ткиво које се постепено трошило.

Из албума у албум Лијам је почео да се појављује и као аутор на њиховим албумима, али свака нова плоча била је све даље од битног догађаја, иако су махом биле далеко од лошег. После серије тешких свађа међу браћом, Ноел напушта бенд.

Знамо како су прошли певачи „Бијелог дугмета“ када су га напуштали, уосталом о томе имамо и један документарни филм Тифа Бакира Хаџиомеровића, наставили су каријере, били популарни, али увек у чекаоници за потенцијално поновно окупљање.

Документарни филм о Лијаму Галагеру из програма „Фест 48“ приказује судбину британског Бебека без манчестерског Бреге.

И ствари су се испоставиле као компликоване. Упркос томе што је цео бенд практично остао са Лијамом, недостајале су Ноелове песме.

Док се Ноел осамосталио прилагођавајући наступ новом, камернијем формату своје каријере, Лијамов састав „Биди Ај“ је задржао хардвер стадионског бенда, само без основног репроматеријала, а то су химне.

Коначно, Лијам се определио за соло каријеру.

И филм Као што је било ставља примарни фокус на то. У овом случају, Лијам је без Ноела успео да се одржи као звезда.

Ноел је, с друге стране, одлучио да ћути и ради.

У паралели чувеног сукоба „Оејзиса“ са „Блуром“, Ноел је постао „Блур“, и одлучио да ћути на Лијамове провокације одговарајући албумима који су жанровски разноврснији и радозналији. Лијам се пак сам изборио да се врати на прво место британске топ-листе.

У филму Као што је било видимо физиономију тог камбека. Али пре свега видимо да је харизма Лијама Галагера обузела ауторе филма Гевина Фицџералда и Чарлија Лајтининга и (слично ауторима „Рока“ са Феста пре неколико година) на крају све ово постало његов шоу.

Ако имамо у виду да су браћа Галагер били претече савременог селебрити присуства у јавности, са неумесним реакцијама и за оно што их питају и за оно што их не питају, барем њихове мрачне стране у јавности не мањка.

Стога, ова отпимистична црта на крају крајева не смета филму. Штавише, ово је слика и даље моћне рокенрол машинерије, од идеје до финалног производа, који можда више није физички носач звука, али јесте музика која се на неки начин купује.

Нико до сада није успео да растури Лијама Галагера као он сам. Ако овај филм и покушава да га састави, то је можда и већи подвиг него што мислимо.