Филип Ђурић: Узор за улогу Страхиње ми је био један водитељ

Младог глумца Филипа Ђурића први пут гледамо како тумачи главну улогу у некој телевизијској серији. Рођен је 1986. године у Крагујевцу, а осим у серији „Група“, имамо прилике да га гледамо и као главног јунака филма „Мој јутарњи смех“.

У разговору за РТС открива ко су му били узори за изградњу лика Страхиње, постоји ли нешто добро код лика којег тумачи, али и какву поруку носи серија „Група“. 

Како сте се као млад глумац суочили са дилемом да ли да улогу Страхиње одиграте што боље уз ризик да Вас стално повезују са таквим улогама?

Има ту тога да се људи прибојавају да ће да упадну неки фах, али ја мислим да ако ти сам то не дозволиш, верујем да нема потребе да те неко други гура у нешто што ти не желиш. Ова улога јесте интересантна, јер можеш да пронађеш неки други угао себе у томе. Можеш да погледаш себе у неком другом светлу и да се играш са неким стварима са којима не можеш или нећеш у реалном животу. Можеш да себи да даш одушка у смислу игре.

Како сте доживели лик Страхиње када сте први пут прочитали сценарио?

Нисам волео, нити и даље волим, да идем на кастинге, мада мислим да то јесте корисна ствар, али се ја ту не осећам добро и креативно и не волим себе ту да видим. Тако да нисам сигуран да би некоме било интересантно да ме види на кастингу. Доста ствари сам одбијао због тога што сам нешто друго радио у том тренутку, јер више волим да се посветим једној ствари, него да радим пет ствари у исто време и да само одрађујем посао. Урош (Томић, аутор и редитељ серије) ме је позвао на кафу, што је мени највише значило, да се видимо, да опуштено попричамо о улози и сам тај позив је мени био интересантан и одлучио сам да видим шта може да се искреира. На првом састанку смо причали о улози, разменили смо идеје. Ја сам рекао шта би мени било интересантно, он је рекао исто. Након тога сам ја послао свој снимак, они су то прихватили. То је почетак, после смо креирали ту улогу и током и пре снимања и увек је имало нешто да се дода. Ја највише волим да сарађујем са редитељем којем могу да предложим своје идеје, али и да постоји нека чврстина у тексту, да нисам ја тај који пише текст.

Има ли нечег доброг код Страхиње?

Па не знам (смех). Мислим да има. Свакако, да бих могао да одиграм неку улогу, ја морам да стекнем неку врсту емпатије према том човеку, тако да, на овај или онај начин, он је и даље човек, са неким личним комплексима и траумама. На крају крајева, свакоме то може да се деси, да му се деси нека ствар која ће му касније променити однос према људима и према свету. Тај његов мањак емпатије, како сам ја то протумачио, произилази из неког страха и комплекса. Могао бих дуго да причам зашто и како, али сам се на неки начин повезао са њим.

Где сте пронашли узор и основу за изградњу лика?

То можда и не бих смео да причам, али узор сам проналазио у домаћим јавним личностима које нису, попут политичара, трентуно упадљиве и упечатљиве. Био је један водитељ који ме је инспирисао. Све што могу да видим, а да има везе са емотивном или неемотивном страном те улоге, то ме је највише инспирисало, јер сам већ одредио у ком правцу ћу ићи. Мени инспирацију за улоге највише дају стварни, прави људи.

Како оправдавате Страхињине поступке у серији?

Ја га сигурно не оправдавам, али он оправдава то неким крајњим циљем. Њему је најбитнији тај циљ и он покушава до тог циља бескомпромисно да дође. Верујем да би то било оправдање из визуре те улоге. 

Колико сте се у животу суочавали са ситуацијама које су сличне у серији?

Виђао сам ја доста тога што се дешава у серији, пошто сам одрастао у насељу Бубањ у Крагујевцу и током деведесетих било је обиље тога што се пресликава на ово садашње време. Виђао сам и неке драстичније ствари и неке ствари сличне овима у серији. Вероватно да то искуство оставља простор за неке асоцијације, да се лакше повежеш са стварима, али било је тога у прошлости.

Шта је за Вас порука серије „Група“?

Никад нисам био добар са тим порукама и паметним закључцима. Надам се да серија, макар приближно, описује тренутно стање, па да ће то људе алармирати или инспирисати са неке стручне стране, у зависности од тога како гледате на серију. Ако гледате на серију као реплику тренутног живота, онда би било добро да буде неког апела и упозорења, јер се ту свашта дешава и доста људи погине у тој серији, што је драстичније у односу на друге серије, да толико има јунака за које се вежеш, а онда они нестану.