Нови Скорсезе, стара прича и (компјутерски) подмлађени Де Ниро

„Ирац“ (The Irishman) Мартина Скорсезеа је један од филмских догађаја године јер је добио задатак да покаже како је Нетфликс већи Холивуд од самог Холивуда. Овим филмом Нетфликс је желео да покаже како ради оно што би требало да буде задатак студија – да за велики новац не снима ђубре већ приче великих аутора вредне пажње. И у томе је свакако успео

Мартин Скорсезе је за Нетфликс снимио троипочасовни филм од 160 милиона долара о мафијашима, надовезујући се на ранија ремек-дела као што су Добри момци и Казино. Огроман буџет, мада ни Казино ономад није био нежан у погледу цене, проистекао је из ефекта подмлађивања глумаца јер Де Ниро себе игра у три животна доба као и Џо Пеши.

Стога, имамо барем два елемента ексцеса која је само Нетфликс могао дозволити Скорсезеу. Минутажу и подмлађивање.

Пођимо од те две ствари. Летос је било доста полемике око минутаже Тарантиновог филма Било једном у Холивуду.

Тај филм је трајао око два и по сата и тачно су нам јасни ауторски заноси, вишкови које је очувао и на којима је инсистирао.

Ирац је, с друге стране, филм који је у погледу структуре и на нивоу излагања приче и на нивоу темпа, макро и микродраматургије потпуно конвенционалан и у складу са оним што је не само Скорсезеова поетика већ у извесном смислу скорцезијанска поетика.

У овом филму Скорсезе више личи на Скорсезеа него што јесте Скорсезе јер нема диктирања трендова, нема нових и свежих решења.

Само пре неколико година Скорсезе је снимио Вука са Волстрита у ком је успео да покрене цео талас филмова о симпатичним преварантима који су на националном нивоу успевали да опчине народ, и у том филму је поново држао мастерклас о техници приповедања.

Ирац је филм који је врло лако могао снимити и неки јако добар Скорсезеов ученик.

Ако је филм већ озбиљно ослоњен на све могуће технике убрзавања излагања приче, зашто траје 210 минута?

Па у суштини, нема објашњења сем да је Скорсезе знајући да не иде у биоскоп могао да пусти машти на вољу, а то није неко ауторско решење пер се.

Нити је ауторски пробој.

Скорсезе одавно, додуше, није аутор који превише мари за то колико ће му филм трајати и не обазире се на публику, али 210 минута овог филма напросто ни на једном суштинском нивоу нису продор.

Кад је реч о подмлађивању глумаца, ово није тако радикалан случај као Близанац.

Де Ниро игра себе у три животна доба, али ефекат подмлађивања се види само на лицу.

Ипак, ми све време гледамо седамдсетогодишњег Де Нира и то је јасно видљиво из глумчевог говора тела и то се не може исправити никаквим ефектом.

Извори из продукције наводе да је баш тај ефекат подмлађивања био разлог што је филм коштао као неки битно другачији биоскопски спектакл.

Имајући све ово у виду, можемо закључити да Скорсезе у Ирцу није капитализовао две основне тачке које не би могао имати у оквирима студија. Трајање и буџет за специјалне ефекте заправо нису дали филму никакав нарочит уметнички домет.

Оно што, међутим, јесмо добили јесте Скорсезеов филм који не гази неким непознатим путевима, али солидно ради оно што смо већ видели.

Руку на срце, ауторов мафијашки имагинариј са Де Ниром у главној улози је већ толико офуцан да је био предмет пародије коју је играо и сам Де Ниро, у случају Бесонове Малавите чак и у Скорсезеовој продукцији.

Овог пута на неки начин чак и када га Скорсезе изнова оживљава, имамо дозу пародије у свему томе. Наиме, diferentia specifica овог филма јесте да у њему Скорсезе контемплира о старењу, о томе како се човек упркос ономе што му је посао несвакидашњи, па макар био и егзекутор за мафију, заправо стари и остаје сам.

То све данас делује помало као неки хај концепт неког младог редитеља типа, „Е замисли филм о томе како су Скорсезеови мафијаши оматорили“.

И сам Скорсезе је, парадоксално, ту врсту третмана доживео у филмовима као што су Мафијаш на терапији или Малавита и коначно у оном несрећном Повратку у ринг где се Питер Сегал поигравао Разјареним биком и Рокијем.

У том смислу, важно је нагласити да је Џокер много битнија реинтерпретација скорсезеверзума кроз Краља комедије и Таксисте.

Ирац је крајње конвенционалан улазак у тај имагинариј, с тим што треба имати у виду да је Џими Хофа (у интерпретацији Ал Пачина) битан лик у овој причи и да је семинални филм о њему направио Дени Девито.

И Девитов Хофа са Џеком Николсоном остаје нетакнут као класик, иако је занимљив парадокс да Ирац доноси другачију визију Џимијеве смрти.

Истина јесте само једна, али не знамо ко ју је досегао на филму.

Све ово на страну, колико год да Ирац нема онај значај који му се придаје и даље је реч о празнику за све нас који волимо Скорсезеа.

Можда не добијамо оно најбоље од њега, и свакако ништа ново, али да – то јесте то, фина колекција хитова у канонском аранжману где Родриго Пријето фалсификује Балхауса и Ричардсона, Де Ниро и Пеши примају под своје окриље Ал Пачина, и успевају да нас убеде како све то ипак неку тежину, а није тезга у којој репризирају своје бајате форе.

Пачино код Скорсезеа је највеће освежење, иако наравно сусрет Де Нира и Пачина није на нивоу Врелине, кад је имао митске пропорције, а и како би био кад су се потом сретали под топлим тезгарошким окриљем Авија Лернера.

Оно што је у овој колекцији морамо нагласити јесте да ово ипак нису највећи хитови, већ само јако солидна извођења нумера на трагу ранијих.

Класик је класик, па се са Скорсезеом не може много погрешити. Али може се покушати.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 28. нов 2019, 19:40) - anonymous [нерегистровани]

Au, koliko price

Treba 210 minuta da se procita.
Jedini dobar film koji je napravio ovaj reziser je Taksista.