Зашто смо убили Луку

Ове јесени, РТС је представио свој нови адут љубитељима породичне и социјалне драме. Серија „Група“, коју у протекле четири недеље прати више од милион и по телевизијских гледалаца, доноси нам освежавајући, реалан и нов поглед на живот тинејџера, њихових родитеља, полицајаца, криминалаца и политичара у главном граду.

У ексклузивном интервјуу за сајт РТС-а, сценаристи серије Група Мирјана Новаковић, Владимир Ђурђевић и Гвозден Ђурић говоре о идејама и изазовима који су их пратили у процесу стварања најпопуларније серије у Србији ове сезоне.

Гледаоци су остали у шоку након што је убијен један од главних ликова у серији Група – тинејџер Лука кога тумачи Павле Менсур. Реците нам, откуд овако радикалан потез и колико је тешко убити лик који сте сами створили?

Уопште није тешко, а и легално је – тврди Мирјана Новаковић.

Таман посла, па то је најслађе – сматра Владимир Ђурђевић.

Зависи који је лик у питању. У принципу, такве одлуке морају увек и једино да се доносе у складу са структуром комплетне приче која је пре тога изграђена. Сваки лик је плод маште сценаристе и као такав има своју сврху постојања само као део приче. Ако је за причу неопходно да буде убијен – то ће се сигурно и десити.

Важно је напоменути да то није нека сценаристичка новотарија већ одавно утемељен принцип. У филму Психо Алфреда Хичкока, главна глумица Џенет Ли је убијена у 47 минуту филма. У филму Врисак Веса Крејвена глумица Дру Баримор је убијена у 15 минуту, док у култном филму Кум Френсиса Форда Кополе Дон Вито Корлеоне, којег тумачи Марлон Брандо, након што је рањен проведе у болници већи део филма, а онда и премине, да би га наследио његов син Мајкл (Ал Паћино), уз додатну напомену да су у поменутом филму убијена и преостала два Мајклова брата, Сони (Џејмс Кан) и Фредо (Џон Казал) – објашњава Гвозден Ђурић.

Шта даље? Како се гради прича након што изгубите једног од главних ликова?

Када је убиство одређеног јунака тенденциозно направљено, као што је случај у нашој серији, прича се даље развија тако да та смрт помаже грађењу нових и интензивнијих односа међу другим јунацима, саспенсу и коначној кулминацији серије. Свако убиство је знак и акценат у грађењу комплетног света серије. У овом случају то је свет криминала, подземља у којем су убиства један од неизоставних елемената. Такође, како смо се трудили да наша прича буде што аутентичнија и ближа реализму, одлучили смо се за овакав драматуршки поступак да бисмо пре свега млађим гледаоцима указали да то није игра и да у том свету нема милости – додаје Гвозден Ђурић.

После убиства, прича се даље гради на разне начине. На пример, тако што онда остали јуре убицу. Да ли ће њега стићи рука правде, остаје да се види у наставку сезоне – напомиње Владимир Ђурђевић.

Када смо случајно убили Луку, то је практично било убиство из нехата, прво смо били у паници, али онда смо схватили да морамо некако да заташкамо то убиство. Прво, нико не сме да сазна ко је прави убица и морамо да усагласимо приче и алибије. То нам је одузело доста времена и труда, тако да после више нисмо знали шта ћемо даље са осталим ликовима, али и није нас било много брига, мислили смо само о себи. Највећи проблем нам је био то што смо знали да не можемо да сакријемо тело. И даље живимо у страху и очекујемо позив за саслушање – каже Мирјана Новаковић.

Да ли се у току писања посебно вежете за поједине ликове?

Свакако да мора да постоји одређена врста повезаности са ликовима, јер им ми 'удахњујемо живот'. Међутим, постоје одређена драматуршка правила и конвенције уз помоћ којих успевамо да се дистанцирамо и формирамо основни ниво заплета, ликове у односу на причу, сукобе... Тиме се субјективна визура минимализује – напомиње Гвозден Ђурић.

Зависи како ко и за који лик. У начелу, није добро везати се за лик, јер судбину лика треба да одлучи сама прича, тј. заплет, а не појединачне, субјективне симпатије. Такође, лик треба да има и позитивне и негативне стране да би био реалан, а претерана везаност за лик доводи до идеализације лика, што није здраво како у животу, када се ради о људима, тако ни у сценарију кад је о ликовима реч – сматра Мирјана Новаковић.

Не само да сте успели да створите инспиративну детективску причу која нас увлачи у тражење одговора и стварање теорија, већ сте дали глас генерацијама Београђана које нисмо до сада виђали на нашим телевизијским екранима из ове преспективе. На који начин сте упознавали различите светове о којима говорите у серији? Колико је истраживања било потребно?

Познавање света у који смештате своју причу и јунаке, први је и најосновнији предуслов да се почне са писањем. Свако од нас је дошао са одређеним информацијама или предзнањем о том свету, а додатно смо имали велику помоћ од инспектора београдског СУП-а, новинара који се баве овим темама и свима из наших окружења који поседују додатне информације на ту тему –истиче Гвозден Ђурић.

С обзиром на то да нисмо ни криминалци, изузевши убиство Луке, нити полицајци, а на жалост нисмо више ни млади, истраживали смо и рад полиције, као и начин рада наркомафије. То је било и информативно и занимљиво. Истраживање је донело аутентичност серији, али мислим да нисмо направили грешку да је истраживање постало значајније од самог жанровског и уметничког аспекта серије. Често и имамо потребу да све што смо сазнали и открили ставимо у серију, баш зато што је животно и реално. Међутим, наша стварност је таква, да би многе ствари које смо сазнали, ма колико то чудно изгледало, у серији изгледале нереалне и претеране, наводи Мирјана Новаковић.

Како сте успели да одржите аутентичност ликова и језика, нарочито с обзиром на то да сценарио није писао само један сценариста већ цела група?

Захваљујући томе што је Урош Томић, један од креатора серије, водио рачуна о стилској уједначености, не само сценарија већ и у редитељском и глумачком приступу – каже Владимир Ђурђевић.

Пресудан је био рад у writer's room-у који је водио Урош Томић као showrunner и један од креатора наше серије. Током тог процеса формирани су ликови, уставновљени 'аркови', утврђени прецизни storyline свих 11 епизода и дефинисан стил, што је умногоме помогло у каснијем писању сценарија – додаје Гвозден Ђурић.

Јасно је да нисте желели само да заинтересујете и забавите публику већ и да укажете на одређене проблеме у друштву. Шта је оно што се надате да ће свака група извући из ове серије?

Филмови и телевизијске серије, као и уметност генерално, немају моћ да мењају свет и чине га бољим, али свакако могу да буду лакмус папир за све врсте друштвених деформација и негативних појава. Такође, филмови и телевизијске серије могу да послуже као одређена врста етичког, моралног бревијара, што је у неком смислу и била једна од наших основних идеја водиља – истиче Гвозден Ђурић.

Питање је колико играна серија може да утиче на друштвене процесе. Вероватно мало или нимало, али ми, као аутори, не смемо престати да указујемо на проблеме. Морамо да на себи својствен начин радимо на томе да ово друштво буде боље. Ово није романсирана прича о типовима који су хероји београдског асфалта. На асфалту нема хероја, већ само антихероја. Ово је прича која, иако стилизована, много више кореспондира са стварношћу, која је сурова и страшна. Клинци који дилују не улазе у свет лепих жена и лаке зараде, већ у свет зликоваца, свет насиља и крви. Не можеш да будеш и дилер и добар дечко у исто време, па да си још и жив. На филму заправо може, али ако тако поставимо ствари, онда ће наш јунак постати херој и узор клинцима, а то нисмо желели. На крају крајева, нисмо хтели да подилазимо укусу публике већ да пошаљемо снажну поруку – наглашава Владимир Ђурђевић.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 10. нов 2019, 19:47) - ,," [нерегистровани]

жетва

Природни одабир или свесно приказан (видео) приручник (упутства за избегавање грешки)?