Дана Будисављевић: Уметношћу не можемо мењати свет, али шта нам преостаје?

Филма не би било без аутентичног Дневника Диане Будисављевић, који је објављен у Загребу 2003. године.

„Прича је јако дуго била прећуткивана. Сам Дневник је изашао 2003. године. Објавио га је Хрватски државни архив. Тек 2010. ја долазим до тог дневника и покрећем ту авантуру заједно са продуценткињом и то прераста полако у филм“, рекла је, гостујући у Јутарњем програму, редитељка филма Дана Будисављевић.

У црно-белом филму се потресни и ретко, или чак и никада виђени документарни снимци, преплићу са одглумљеним кратким сценама.

„Једна тако велика хуманитарна прича, за коју мислим да је у европским размерама јединствена, ево сад се говори да је то највећа акција спасавања деце у Другом светском рату, као цивилна акција спасавања, да таква прича остане неиспричана 70 година, говори нешто о нашим режимима“, каже Дана.

Додаје да сматра да Диана није, на жалост, била по нормативу комунистичких власти, јер је била Аустријанка и припадница високе грађанске класе.

Заслуге које су припале другима 

Диана је наишла после рата и на хладан однос комуниста, а 1945. године одузели су јој картотеку коју је брижљиво градила, како би деца након рата могла пронаћи родитеље и забранили су јој даљи рад, па она одлази у потпуну анионимност. 

„Заслуге су приписане неким другим људима. Остала је прича о козарачкој деци, осамдесетих година се пуно о томе писало, глумица Божидарка Фрајт је козарачко дете, међутим, остало је прећутано до данашњег дана како је заправо до свега тога дошло“, објаснила је Будисављевићева.

„Диана је у свом дневнику написала да је у тој првој посети логору Градишка, кад је добила дозволу, да је тамо била филмска екипа која је снимала један пропагандни филм. Мени је то одмах био знак да тај снимак негде мора да постоји“, сећа се редитељка.

Трагала је за снимцима, нашла их у Југословенској кинотеци и на њима препознала Диану. Ти снимци су искоришћени у филму.

„Чини ми се да је био последњи моменат да се овакав филм сними јер за Диану смо, у документарном смислу закаснили. Она је умрла 1978. године као и већина њених сарадника. Заиста, осим дневника, нема живих саговорника акције“, каже Дана.

Деценијски истраживачки рад 

За филм је био потребан вишегодишњи рад историчара које је предводио Силвестар Милета, у коме су прегледане хиљаде страница архива, забележене стотине сати интервјуа и сакупљени вредни материјали који су омогућили да се на веродостојан начин истргне прича о Диани из заборава.

Глумачку екипу предводи Алма Прица која је брилијантно одглумила храбру и тајанствену Диану Будисављевић.

„Људи кажу да је немогуће уметношћу мењати свет али шта нам друго преостаје? Пријем публике у Пули, и после аплауза када је цела Арена устала, 5.000 људи, и када су сведоци појавили на бини, то је био такав доживљај, да се мени чинило да се ту догодило више од филма, као да је тренутак да је људима заиста доста тих небулозних ревизија историје, била је то једна врста катарзе кроз један тежак филм“, изјавила је редитељка Будисављевић.

Филм је направљен у копродукцији Хрватске, Србије и Словеније. Премијера у Србији је 11. новембра у Комбанк дворани.

„Мени је било битно, пошто је Хрватска моја земља, да филм Хрватска и прихвати. Она га је и највише финансирала што је исто добар знак. Важно је да се сами бавимо својим злочинима, мислим да после овог филма нико не би могао да каже да НДХ није била злочиначка творевина, базирана на расним законима. Сви они који данас потпуно сулудо величају усташтво, ја мислим да не знају који злочини и које страхоте стоје иза тога“, закључила је Дана Будисављевић.