„Група“ ће променити све

Ако бисмо издвојили две карактеристике српског серијског програма у протеклих петнаест година, онда су то пре свега и даље незамењива улога наших серија у борби за гледаност, али и врло брзо формирање трендова на екрану. Те две ствари се не могу раздвојити. Када су серије основни мотор гледаности, онда она мора утицати на формирање одређене формуле.

Када је серија Убице мог оца пробила баријеру која је постојала између криминалистичког жанра и српских редакција драмског програма, кренула је експанзија овог жанра, како у погледу директне производње жанровског садржаја, тако и у погледу ослањања на његове постулате у неким другачијим причама.

Као што је у периоду доминације Шотриних екранизација Мир Јам, смештање серија у епоху и ослањање на мелодрамске обрасце било својствено и другачијим причама - рецимо Монтевидеу или Јагодићима, који се пре могу описати као спортска патриотска фреска или кримић у епохи, таква је сада ситуација са кримићима.

Међутим, кримићи су се испоставили као битно инклузивнији, а разноврснст приступа је много већа. Тако данас имамо серије о јавној безбедности (Убице мог оца), тајној служби (Државни службеник), обичним грађанима уплетеним у деловање подземља (Беса), женама које су остале иза мушкараца изгинулих на плочницима (Пет), затим мистериозне приче које само кокетирају са кримићем (Дуг мору, а донекле и Пет) а као спој раније естетике везане за епоху и ове нове, оличене у Сенкама над Балканом.

Отуд, пребацивање фокуса телевизијских аутора на обрасце кримића испоставила се као неочекивани креативни подстицај и резултирала је понудом која је све само не једнолична, иако се у основу налази исти жанр. Неки од традиционално популарних жанрова попут комедије отишли су у сенку, и од окоснице програма постали су изузетак, дочим се епоха колико-толико држи само због сапунских опера (Црвени месец) и комеморативних историјских екранизација значајних догађаја и дела (Корени).

У том погледу, Група представља продужетак естетике телевизијске серије Жица (раније код нас приказивана под насловом Доушници, али је регионални ХБО сада овако назива) чији је креатор Дејвид Сајмон сматрао да серије могу бити и романи нашег времена. Сајмон је са својим креативним партнером Едом Барнсом, а после успешног искуства на серијама Одељење за убиства и Ћошак направио пет сезона Жице и кроз приче о полицајцима и нарко-криминалцима, корупцији у јавним службама и труљењу града Балтимора приказао много шире друштвене контрадикције.

Група покушава да има сличан захват, да прикаже полицајце и дилере који делују на терену али и привреднике који су свој капитал изградили ловом у мутном и крвавим нарко-еврима. За разлику од Јужног ветра који се бави и изградњом иконографије својих јунака на пола пута између Лица с ожиљком Брајана Де Палме и Пророка Жака Одијара, приступ Групе је битно другачији.

Редитељи не граде протагонизам својих јунака у класичном телевизијском маниру. Њихови главни јунаци су стопљени са околином. Камера се неће зауставити како би их истакла или како би усмерила наш поглед више на њих него на некога другог. Аутори покушавају да нам прикажу како то „стварно“ изгледа, а у стварном свету нема филмски изграђених хероја и крупни планови не долазе онда када то одговара аутору већ судбини.

Манир серије Група је арт-хаус и по томе се она разликује од осталих. Граница реализма се померала, па данас и прве сезоне Жице делују као да су естетизоване. Тако да Жица доноси једну свежу сировост. То не значи да њено глумци неће моћи да се временом истакну - рецимо, ролу сличну инспектору Гаги коју игра Игор Бенчина у Групи имао је Џоел Кинаман у серији Убиство и временом је из ње постао биоскопска звезда.

Непотрошеност естетике ове серије једним великим делом проистиче и из младе екипе, нових сценариста чије се реченице још нису офуцале и редитеља чија решења гледамо по први пут. У том погледу, Група има сличну улогу као Јутро ће променити све у увођењу нових талената на телевизију. Тиме РТС коначно одлучује и да се врати свом духу који је раније гајио, а то је да кроз своје програме лансира нове људе у нашу кинематографију.

Ипак, управо захваљујући криминалистичком жанру, Група може да претендује и на битно већу гледаност од Јутро ће променити све и да својим ауторима пружи ватрено крштење у домену врхунског мејнстрима.

Сајмонова идеја да серије буду романи новог доба је често цитирана. Али аутор те идеје је Мајкл Ман, велики синеаста који је изградио име на телевизији, а за узврат је изградио телевизију. Он је сматрао да је његова серија Криминалистичка прича покушај да се роман нашег доба створи на телeвизији.

Мајк Торело, главни јунак Манове серије, и његова екипа били су главна инспирација за читаву генерацију београдских полицијских инспектора да се запосле у полицији. Група стога затвара тај круг који је кренуо од Мана и његовог ангажовања некадашњег чикашког полицајца да постане глумац до актуелне поетике у којој се српски глумци у овој серији сусрећу са даровитим натуршчицима у значајним улогама.

Упркос томе што Група нема много везе са естетиком која је ономад изградила инспектора Торела, она ипак јесте занимљив српски допринос тој традицији.