Имигранти из прошлости окупирали телевизију

У протеклих десетак година, Норвежани су снимили неке од најзначајнијих серија за успон нордијског телевизијског израза, са посебним акцентом на скандинавске кримиће, наравно.

Па ипак, најзначајнији су по серијама које доста директно, и рекао бих безобразно, успевају да се ухвате укоштац са актуелним политичким и друштвеним проблемима и да их разраде кроз наизглед петпарачке жанровске формате.

Најсвежији пример тога је нова ХБО серија "Посетиоци из прошлости" (Beforeigners), али њена се генеза мора потражити у једном ранијем остварењу.

Пре четири-пет година, пажњу светске јавности привукле су руске дипломатске реакције на норвешку телевизијску серију "Oкупирани" које су се појавиле практично када је јавно приказан први трејлер за овај кључни скандинавски телевизијски догађај.

И збиља, серија о томе како Русија у блиској будућности, да не кажемо већ колико сутра окупира Норвешку, деловала је као непотребан додатак већ довољно подгрејаном поп-културном имагинаријуму Хладног рата који се убрзано развија последњих неколико година.

Окупација у 26 епизода 

Када се серија коначно појавила, међутим, дискусија се није разгранала, једним великим делом зато што "Oкупирани" нимало није близу римејковања Милијусове "Црвене зоре", у коме су Совјети окупирали САД после војне инвазије, или серије "Америка", која је средином осамдесетих, на врхунцу Хладног рата, изазвала дипломатски скандал бавећи се истом темом, с тим што окупација није произашла из директне инвазије већ из интервенције УН због кризе у САД.

"Oкупирани" су приказивали Норвешку која због еколошких изазова више не жели да експлоатише своје резерве фосилних горива, али свету нуди алтернативу у виду безбедне нуклеарне енергије.

Европска унија и Русија, међутим, виде да би прелазак на чисту енергију могао да их угрози, једнима енергетску стабилност, другима целокупну економију базирану на извозу енергената и праве договор – Русија ће у име ЕУ направити војни притисак на Норвешку да настави са експлоатацијом фосилних горива.

Отуд, "Oкупирани" нису имали пуно везе са "Отписанима", већ је то једна савремена прича о суверенитету, о друштву које није спремно на војни конфликт, није расположено да страда или да одустане од своје удобности, а опет не би баш да буде ни окупирано.

Одједном, јунаци из државе благостања – премијер, новинар, безбедњак и војник морају да се суоче са питањима шта је патриотизам а шта издаја, где се завршава спасавање живота суграђана а где почиње колаборација.

Уосталом, не треба заборавити, Норвешка се одупирала нацистима, из тог времена има јаких веза и са Југославијом, али је из ње потекла реч квислинг.

Спокојни Ју Несбе

Ипак, то што ова прича о окупацији, родољубљу и издаји алудира на Други светски рат, не значи да Ју Несбе, чувени писац кримића и креатор серије, није био озбиљно забринут над актуелним проблемима.

Једна од опсесивних тема скадинавских крими-писаца јесте однос њихових држава благостања према мигрантима или деловима света који живе у беди и траже помоћ.

У овој серији Несбе је направио једну врло јасну слику енергетски богате земље око које се отимају моћне силе, рецимо Сирије, само у властитом дворишту.

Теза серије "Oкупирани" је да заправо демократски принципи, па ни близина најразвијенијим деловима Европе неће задржати енергетски богате пределе од сукоба великих сила, и показује Норвежанима, али и другим Европљанима како би то изгледало када би се сиријски сценарио, рецимо, десио код њих.

У једној сцени представник Европске уније отворено каже премијеру Норвешке да ЕУ има своје принципе, али да пре свега има своје потребе.

Наставак фантазије другим средствима

"Посетиоци из прошлости" надовезују се на "Окупиране", па чак и понављају поједине глумце из ове серије (занимљиво је да Рагнхилд Губренсен игра лик који се исто зове у обе серије и ради сличан посао, па не знам да ли је реч о директној алузији), а концепт на коме су базирани има шансе да се извргне у читав низ римејкова.

О чему је реч?

Насловни посетиоци из прошлости су заправо људи из праисторије, викиншког доба и 19. века који су се изненада појавили у морима и океанима широм света.

Ова нова врста временских миграната појављује се као потпуно нови изазов за друштво јер многи од њих не знају језик, не разумеју обичаје и никако не могу да се адаптирају на нове околности.

Серија почиње шокантним појављивањем првих временских мигранта а онда прави временски скок неколико година унапред када су се и друштво и досељеници помало привикли на нове околности.

Наравно, временски мигранти су махом на маргинама друштва, упућени једни на друге, још увек препознатљиви по необичном одевању, тешкоћама у комуникацији и гурнути у илегалне послове.

Имигранти, разарачи бракова 

Главни јунаци серије су полицајац из Осла ког је супруга оставила због једног досељеника из 19. века и млада полицајка – досељеница из 11. века која представља прву временску мигранткињу интегрисану у службе безбедности.

Њих двоје почињу да истражују случај леша једне временске досељенице пронађеног на обали где мигранти обичавају да се јављају уз блесак муње, убрзо схватају да је реч о убиству и комплексној завери која сеже далеко.

"Посетиоци из прошлости" имају ослонац у филмовима и серијама као што је рецимо била "Нација ванземаљаца" својевремено, али чак ни та серија и филм који су реферисали на расне тензије у Америци, нису били толико актуелни.

Наиме, "Посетиоци из прошлости" на најдиректнији начин уобличавају конфликт који се се јавља између северозападних домородаца и миграната, а то је утисак као да су се доселили људи из неког другог времена.

У том смислу, овај жанровски одмак, да то нису досељеници из других земаља већ сами Норвежани и њихови преци доведени у савремено доба, јасно осликава проблем савременог света – 2019. година нема исто значење у Ослу, Београду или Дамаску, а нарочите не у Могадишу.

Кроз тумачење разлике између савремених западњака и досељеника кроз тезу да су проблеми које ови доносе заправо универзални, само давно превазиђени у северозападној Европи, ова серија отвара потпуно нов начин сагледавања проблема који није толико ексклузиван за политиколошку литературу, али јесте за популарну културу.

У тој транспозицији свега онога што са собом доносе мигранти у погледу прошлих живота од којих би радо побегли, навика којих не могу да се реше, животних гледишта које не могу да прилагоде, серија успева да очува и изразити смисао за хумор, да се поред социјалне критике и анализе овог кључног конфликта нашег доба позабави и темама политичке коректности, транс-пракси и културе људских права.

Без пијетета према сопственим прецима 

Оно где наступа основна доза слободе у интерпретацији јесте сама премиса.

Временски мигранти за разлику од оних политичких или економских нису заштићени било каквим стандардизованим правима и према њима није изграђен пијетет.

Они су плод маште и долазе из нормативно недефинисаног простора. Њихове необичне навике и гледишта нису плод васпитавања на неком другом месту већ у неком другом времену, и гледаоци за то нису припремљени.

Стога, када неки од ликова почне да показује временистичке ставове (као одговор на расизам у околностима ове премисе), потежу се научна достигнућа и све оно што је карактеристика прогреса, а чега су мигранти у стварности поштеђени.

Аутори притом све време ликове из другог времена граде као аутентичне и симпатичне па то суочавање са неразумевањем проистеклог из неких аксиома сугестивно приказује тескобу са којом се могу суочити мигранти у реалности.

С друге стране, акцентујући ту разлику у добима, аутори препознају конфликт доморадаца и мигранта као реалан социјални сукоб, али и апсолутно доминантну позицију домородаца оличених у људима нашег времена.

"Вук Бранковић" као разносач пица 

Међутим, као што се у актуелним миграционим кризама помињу бомбастични појмови попут сукоба цивилизација, то имамо и у овој серији.

Шта урадити са временским досељеником који је као паганин у прошлости убио највећег норвешког свеца а сада ради као разносач пица у Ослу и живи као добар комшија и миран породични човек?

Како на то реагују савремени хришћани а како оновремени који су дошли за њим да се освете?

Сасвим сигурно после гледања таквих ствари нећете Хогара Страшног читати на исти начин као пре.

Исто важи и за идеологије које долазе из других епоха и јављају се изнова са префиксом нео, захваљујући старим заступницима који их оживљавају данас.

У овој серији то је неолудитски покрет технофоба који су у стара времена уништавали машине, а онда дошли у наше време, схватили да су били у праву и обновили борбу са новим жаром.

Свака од ових верско-идеолошких прича лако налази паралеле у уверењима и идејама која са собом доносе мигранти али још више у оним предрасудама које их дочекују код западних домородаца.

Једини аспект који ова серија пренебрегава је попуњавање популационих недостатака насталих депопулацијом.

Временских досељеника у серији није мало, али нису перципирани као допуна постојећој домородачкој популацији као што су политичко-економски мигранти у стварности.

Премошћена динамика 

Сама динамика односа међу главним јунацима у серији преузета је из шведско-данске сензације "Мост".

Досељеница из раног средњег века је ексцентрична као Сага Норен, и баш због тога успева да неконвенционално размишља и боље решава случајеве. Харалд, њен партнер с друге стране, попут Боднијиног Родеа, навучен је на лек који се даје временским мигрантима да би лакше поднели адаптацију и има разорену породицу, као уосталом и сваки прави телевизијски и филмски полицајац који случајеве најуспешније решава када је суспендован.

Стога овде можемо говорити о вешто искомбинованим елементима "Нације ванземаљаца" и "Моста" као приповедачком костуру и коментару друштвених прилика постављеном преко тога који је свему дао кључну димензију свежине, па и оригиналности.

ХБО серијама није својствено овако директно ослањање на узоре, али Норвешка је ипак периферија њиховог интересовања и пуну оригиналност можемо очекивати пре свега од њихових америчких продукција.

Уосталом, креатори ове серије осмислили су и "Лилихамер", норвешку серију која је међу првима, ако не и прва, привукла пажњу на њихову продукцију директно се ослањајући на "Сопраносе", не само по концепту већ и по глумачкој подели коју је предводио Стивен Ван Зант, Гандолфинијев дугогодишњи партнер у улози Силвија Дантеа, али и члан Спрингстиновог пратећег бенда.

Дакле, њихов рукопис јесте базиран на прафразирању суперпознатих узора из којих црпе инспирацију.

Неизбежни наставак 

"Посетиоце из прошлости" је произвео ХБО, дакле ово није норвешка серија која се тамо само приказује и на шпици је потписан наш стари знанац Стив Метјуз који је оперисао и по нашем региону у потрази за серијама, из чега је на крају настао "Успјех" Даниса Тановића, солидна хрватска серију коју препоручујем ако је већ нисте гледали.

Док је у "Успјеху", завршна епизода била најслабија у погледу сценаристичке поставке и "Посетиоцима из прошлости" је крајње самоуверена јер се завршава као да је друга сезона ове серије неизбежна.

Ипак, остаје да видимо како ће ова серија проћи пред америчком публиком и критиком и да ли ће постићи међународну популарност као "Мост", и продавати лиценцу за римејк.

Премиса ове серије и ликови су свакако ваљано постављени и вишесезонска судбина делује одрживо.

Међутим, ова серија ће бити на високом нивоу само ако буде успела да очува ниво својих друштвених увида и хумористичке деконструкције политичких процеса упоредо са рутинском жанровском поставком.

Можда су главни јунаци ове серије људи из прошлости, али њен највећи квалитет је начин како коментарише наш савремени свет.