Грлић: Не знам да ли ме страх или весеље тера да снимам

Цењени хрватски режисер и сценариста Рајко Грлић, овогодишњи добитник награде „Александар Лифка“ за изузетан допринос европском филму, одмах по доласку на Палић, а пре синоћне церемоније отварања, сусрео се са публиком и искрено говорио о томе зашто снима филмове, зашто већ годинама престаје да снима, али ипак наставља, како успева да увек сними другачији филм, али и у како гледа на ситуацију у региону.

„Већ 50 година ја храним публику и она мене. Али ипак човек не снима филм за публику, јер онда би гледао да свима удовољи, а филмови су интимне приче, неко може их волети, неко не, али не треба покушавати свима се свидети. Ја правим филмове покушавајући да испричам причу и увек се трудим да пронађем други начин причања приче. То је највећа режисерска слобода“, истакао је Грлић.

Наглашава да управо та слобода редитеља да увек ради нешто друго омогућава гушт да сваки филм доживљава као да је први.

Грлић признаје да већ 10 година покушава да престане да снима.

„Радио сам Караулу као свој последњи филм, онда сам радио Нека остане међу нама као апсолутно задњи филм, а Устав (Републике Хрватске) је био нешто након чега нећу такнити камеру, а сада се играм са нечим што можда једног дана буде филм. То је страх од стајања, бојим се да ћу ако станем, истопити се или се наћи у неком сопственом вакууму. Не знам да ли ме на снимање филма тера страх или весеље“, објаснио је Грлић.

Испричао је Рајко Грлић и како га је стриц увео у свет филма, када му је поклонио камеру осмицу када је имао само 14 година, да је ФАМУ уписао тако што је заједно са Лорданом Зафрановићем награђен на фестивалу у Хрватској, а део награде је била стипендија за чувену Прашку академију, те да се окренуо филму када су му рекли да није за фудбалера.

Признао је и да је 1968. године изгубио веру у утопију и илузију да политика може нешто променити.

„Када сте рођени на овом простору у бившој Југославији, онда је ваш живот стално одређен политиком. Овде је куповина хлеба политичка ствар, политика улази у кревет, у телефон. Са Прашким пролећем изгубио сам илузију да се политиком може нешто мењати“, нагласио је Грлић.

Са 46 година кренуо је од нуле у Америци и признаје да је било тешко, али да жеља за преживљавањем тера човека да настави даље.

Одласком у САД, како каже, схватио је да се 90 одсто живота окреће око новца, да је највећа изгубљена тековина бившег југословенског система у томе што тада новац није био приоритет, а данас је разлог живота за 95 одсто клинаца.

Тренутно је код пете руке рада на сценарију са Антем Томићем и отркива да је реч о савременој причи која се одиграва у Загребу, реч је о крупном капиталу, мафији и да ли је могуће супроставити се томе.

На питање у каквом свету данас живимо, Грлић оштро одговара: „Живимо у систему који је укинуо вредности које су функционисале 60 година, а није створио нове, у систему којим владају полуидиоти и ове просторе воде медиокритети. У циљу те игре култура је нестала. То је изгледа судбина овог простора“.

Грлић живи у Охају, Загребу и Истри, а осим у филму, ужива, каже, у пријатељима, добром вину и вечери и у кувању.

„То су те старачке дисциплине“, додао је аутор филмова Браво маестро, Само једном се љуби, У раљама живота, Чаруга.

број коментара 0 Пошаљи коментар