Кански победник за РТС: „Паразит“ је сведочанство нашег времена

Жири предвођен оскаровцем Алехандром Гонзалесом Ињаритуом био је објективан и бескомпромисан. Њихова једногласна одлука поклопила се са мишљењем критике – Златну палму талентовани редитељ Бонг Џон-хо заслужено је однео у Јужну Кореју.

У протеклој деценији та кинематографија једна је од водећих у свету, а за висок статус јужнокорејских филмова међу најзаслужнијима је потписник ремек-дела Сећања на убиство (проглашаваног једним од најбољих филмова током 2000-их) и великог азијског блокбастера Домаћин.

Реч је о аутору познатом и по мрачним остварењима Мајка и Ледоломац, али и по експлицитној критици корпоративне културе у филму Окја снимљеном за Нетфликс.

У најновијем филму Паразит, црној комедији са елементима трилера која је освојила Кан у пролеће 2019, бравурозоно суочава имућну породицу опседнуту америчком културом и сиромашну – у немилосредној потрази за егзистенцијом.

За јужнокорејског редитеља друштво је налик болесном телу на свим нивоима, а аутор огољава монструме корејског друштва, ослобађајући његове паразите.

Ко су „паразити“? Шта вас је надахнуло да снимите породичну драму која представља једну богату и једну сиромашну корејску породицу?

Дошао сам на ову идеју 2013. Те године сам радио постпродукцију Ледоломца. Већ ме је, дакле, опседало питање богатих и сиромашних. Уместо да прикажем то питање путем научне фантастике или акције, хтео сам да га сместим на неко реалистичније и детаљније место, какво и сам имам у свакодневном животу.

Многи ваши претходни филмови били су бар делимично засновани на стварним догађајима. Да ли је стварни догађај инспирисао било који део филма „Паразит“?

„Сећања на убиство“ заиста је почео стварном причом. Али „Паразит“ је потпуно измишљен. Има детаља који јесу засновани на стварном животу, али видели смо новинске чланке о пронађеним тајним просторима у кућама богаташа, а ту су и онакви детаљи као што је оно једно место чувара које је привукло 500 факултетски образованих људи.

Такви детаљи су из стварног живота.

Тема породице константно је присутна у свим вашим филмовима?

Сви ми имамо породице. Свака породица има свој јединствен, посебан елемент који људи споља можда не разумеју, али је члановима породице веома познат. Желим да прикажем тај аспект породице.

Какву сте слику савременог друштва желели да прикажете филмом „Паразит“?

Упркос томе колико је технологија напредовала током протекле деценије, тај јаз између сиромашних и богатих се не смањује. То ме веома брине и растужује, кад видим све шири раздор.

У филму чујете реченицу како се за једно место чувара пријавило петсто људи са факултетским дипломама. И то није претеривање, то је нешто што је било на вестима у Јужној Кореји. Мислим да се то догађа широм света.

Иако то не изражавам дијалогом, него више монтажом супротстављених слика сиромашне и богате куће, мислим да је ово на неки начин визуелно сведочанство наших времена.

Како сте створили два различита простора, два различита света?

И богата и сиромашна кућа, и комшилук сиромашне куће, били су дизајнирани и изграђени. Осим неколико улица, све је снимљено на локацији. На сету.

Шездесет одсто приче одиграва се у кући богаташа, па је било важно дизајнирати је на врло посебан начин. План куће сам имао у виду још док сам писао сценарио. Скицирао сам све зато што су блокирање и акција ликова захтевали ту посебну структуру. Због тога се дизајнер продукције намучио да испуни све захтеве које сам имао за ту кућу.

У вашим филмовима преплићу се хумор, критика друштва, неизвесност - коју жанровску одредницу везујете за „Паразита“?

Мислим да је то крими-трилер-црна комедија-породична драма-акциони филм. Немогуће га је дефинисати. Кад год добијем то питање, одговор не знам, а не зна га ни онај ко пита. И то ми
се баш допада. Пре неколико дана, „Индивајер“ је објавио текст у којем речено како је сам „Бонг Џун-хо жанр“. И то је највећи комплимент који сам могао да добијем, то је реакција коју желим да чујем.

Ваш претходни филм „Окја“, снимљен је за „Нетфликс“, што је изазвало велике расправе у Кану 2017. када се фестивал оштро супротставио филмовима снимљеним у тој продукцији?

Могао бих да говорим о томе сада, јер је прошло неколико година, али у то време, спор је био толико жесток, да ми се није указало много прилика да мирно говорим о самом филму. И тужан сам што нисам имао такве прилике. Сад кад сам се вратио класичном снимању осећам се пријатније.