„Игра престола“ – нова сезона, нови рекорди, миленијалци, професори, аналитичари...

Феномен о коме радо прича већи део планете. После скоро девет година приказивања, серија Игра престола постаје део популарне културе. Пут до гледалаца олакшали су јој свакако Господар прстенова и Хари Потер.

„Публика је већ била навикла на квалитетну продукцију у том жанру и била је спремна да прими нову серију тог профила и тог типа“, каже др Милан Игрутиновић, историчар на Институту за европске студије.

„Мартин, за разлику од Толкина, јесте ововековни, утолико што је експлицитнији. Експлицитнији је у насиљу, сексу, разним аспектима модерне политике“, изјавио је Никола Попевић, уредник филмског и страног серијског програма на РТС-у.

Настала према књигама Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина, серија не прати дословно радњу романа, што бројни читаоци замерају.

„До шесте сезоне, пете, па, углавном шесте, био је комплетно нов материјал, где је серија Игра престола претекла у радњи серијал романа. Ја сам бар као љубитељ књижевног серијала ту видео извесне мањкавости“, додао је Попевић.

„Могли сте да се укључите у другу или трећу сезону, да просто лагано пратите целу причу без да се везујете за ликове који су веома комплексни, има их много, око 250 ликова, и чини ми се да је серија рекоредер у том смислу“, сматра др Игрутиновић.

С друге стране, управо то удаљавање од оригиналног садржаја и прилагођавање сценарија према укусу и потреби публике, додатни је разлог због кога све више обожавалаца очекује приче о оданости, издаји, храбрости и похлепи.

„Ја бих повезао све то са још једним феноменом који постоји у свету а то је ријалити. То је та веза између публике и онога што се дешава. Просто, неће публика дозволити да неко погине или да га склоне и тако даље“, сматра Попевић.

„Чини ми се да је јасно центрирано на миленијалце, и због технологије којом се преноси, торента и осталих начина које старије генерације не раде, а и миленијалци имају ту платежну моћ да плате тих десетак долара месечно да би гледали серије“, рекао је др Игрутиновић.

После паузе од скоро 600 дана, прошле недеље емитована је прва епизода осме сезоне и постигла нови рекорд у гледаности. Пратило је скоро 17 и по милиона гледалаца преко различитих платформи, што потврђује да популарност расте.

„Имате професоре универзитета који су се бавили различитим аспектима, од историјске истине, која донекле и постоји у серији, до економских аспеката“, каже др Игрутиновић.

Бинџовање 

Развој технологија иде у прилог опсесији Игром престола, чини се да је оно и прављена за млађе генерације, који нису навикле да седе пред ТВ пријменицима, већ омиљени садржај прате преко интерента, онда када они то пожеле. Често и данима без прекида, па је такав феномен добио назив „бинџовање“.

„То гледање епизода у низу постаје економски исплативо и врло битно у замисли саме серије. То се види у броју епизода. Док сте имали класичне серије, имали сте серијале од 22 до 24 епизоде. Ове касније имају шест, осам, десет. Њих је могуће гледати у континуитету, ако одвојите један дан за то“, каже Попевић.

Серија је покренула читаву маркетиншку машинерију и дистрибуцију производа инспирисану јунацима. Донела је и велику популарност локалитетима на којiма је снимана.

„Ефекти за северноирску привреду, пошто је то примарна локација снимања су фантастични. Од 2010. године мислим да је око 250 милиона евра упумпано у то друштво кроз туризам“, наводи доктор Игрутиновић.

У прве епизоде почетних серијала уложено је око шест милиона долара, данас је вредност једне епизоде достигла десет милиона, и будући да је серија престигла истоимене написане књиге, чини се да ће их бити још много.

„Просто ви, српски речено, цедите нешто док то може да буде исцеђено. То је суштина свега“, истакао је Попевић.

Дискусије и коментари на форумима не престају. Чини се да су творци серијала Игре престола пронашли чаробни рецепт, спојили су историју, технологије, језик и потребе платежно најмоћније генерације и постигли планетарни успех.