У Музеју југословенске кинотеке – избор Предрага Личине

За програмски циклус Кинотеке „Мој избор“ саставили сте листу врло атрактивних филмова. По ком сте их критеријуму бирали – да представите оно што волите, да публици понудите добру забаву или да можда нешто поручите?

- Бирао сам их по критеријуму оних филмова које сам највише пута у животу погледао, па није тешко закључити да ове филмове и највише волим. Овдје има свега - од смијања и страха, преко љубави и злобе, па све до шока и невјерице.

Да ли би овај циклус могао да има неки заједнички наслов?

- Да! Звао би се „Нема драме, али је ту“.

Ваш избор за ову прилику је жанровски филм. Ту су хорор, СФ, трилер, авантура, музичка комедија... А да ли некада гледате мелодраме?

- Наравно да гледам. То је и видљиво из ових наслова. У свима од њих доиста су снажни елементи мелодраме, а неки се и заснивају на томе, прије свега Cry Baby и The Rocky Horror Picture Show. Ипак, највећа мелодрама на овој листи је 12 мајмуна. Та количина заљубљености докторице Кетрин у пацијента Кола ријетко кад је виђена у кинематографији, тако да ми сваки пут кад погледам филм, изнова крену сузе.

Зашто сте се ограничили само на америчку и британску продукцију?

- Нисам се ограничио намјерно. Једноставно, тако је испало. Одмах испод црте налази се и гомила континенталних филмова: Надница за страх, Невјерна жена, Иди и гледај. Кад смо већ код посљедњег филма који нам долази из СССР-а, тад смо и ближи Далеком истоку, па не могу прескочити нити ремек-дјела као што су Kорејски Воз за Пусан или Jапанска Аудиција. Кад смо код Далеког истока, онда нам је и Аустралија много ближе, велики сам фан Побјеснелог Макса, а нити рани радови Питера Џексона нису ми страни. Остајемо у Аустралији, па не могу не споменути Антарктику и колико ми је жао што Створ Џона Карпентера није ушао на листу мојих девет омиљених филмова. Ето, мало-помало стигосмо ми преко цијелог свијета ипак до топ 10.

Већину ових филмова потписују мајстори режије: Хокс, Кјубрик, Ридли Скот... Ко је највише утицао на вас као редитеља?

- Издвојио бих двојицу. То су Серђо Леоне и Џон Карпентер. Годинама сам се питао зашто баш њих двојица. Онда сам схватио да њихове ликове највише волим. Сви они као да су изашли из неког доброг стрипа. Посебно Наполеон Вилсон из Напада на полицијску станицу 13 и Блонди из Добар, лош, зао. Волим и Хокса, понајвише зато што је био радознао и храбар. Он је један од ријетких редатеља који је испробао све жанрове и већину својих кадрова режирао у средњем плану, што је потпуни пакао јер је средњи план највише везан за стварни живот. Волим и Хичкока јер је можда највише од свих редатеља експериментирао на пољу драматургије и технике. Ипак, ако бих се могао трансформирати у неког редатеља, онда бих најрадије био Џон Вотерс. Највише због тога што мислим да је он неки ужасно сретан лик.

На актуелном репертоару српских биоскопа је ваш дугометражни играни деби Последњи Србин у Хрватској. Које метафоре за бивши југословенски простор носи ова урнебесна зомби комедија?

- Хтио сам овим филмом поручити свим нашим јужнославенским народима и онима који се осјећају тако да смо мали и небитни и да нас за 300 година више неће бити. Зато је јако глупо и бесмислено да се међусобно свађамо ових посљедњих неколико дана.

Недавно сте објавили књигу „Бљузга у праскозорје“, с причама које би лако могле да се претворе у сценарија. Колико је сценарио данас важан за успех филма?

- Од сценарија све почиње. Ако имаш добру причу, колико год био антиталенат у смислу режије, не можеш ствар упропастити до негледљивости. Ако пак имаш лошу причу, колико год ти био геније у смислу режије, не можеш од лоше приче направити ремек-дјело. Кад имаш добру причу и добре ликове и глумце, наравно, онда само то треба добро снимити и ту је крај приче.

Бавили сте се и филмском критиком. Да ли она може да утиче на публику или гледаност неког филма диктира искључиво маркетинг?

- Ни једно ни друго када је ријеч о домаћем филму. Нажалост. Ево, у снимање Посљедњег Србина ушли смо с минусом. Дакле, за промоцију нисмо имали дословно ни куне, ни динара, ни еура. Тако је с већином филмова на овим просторима. Сву лову, које је увијек премало, утучеш у снимање и постпродукцију. Има, наравно, изузетака и они су примјер да улагање у маркетинг, по узору на велике свјетске кинематографије, ипак води људе у кино. Ево свјеж примјер Капетанице Марвел која је покорила у једном викенду готово цијели свијет, укључујући и Кину. С друге стране, људи данас, посебно код нас, опет нажалост, све мање читају, па и кратке форме као што су филмске критике. Уз то, мислим да данас критичари ријетко коме представљају ауторитет. Један је корисник imdb.com сервиса, пишући критику мог филма (позитивну), написао како је мислио да су све критике о филму, а већина га јако хвали, „плаћене“. Али да је успркос томе отишао у кино и увјерио се да су критичари били у праву. Кажу људи који се више од мене разумију у то да с обзиром на недостатак лове за промоцију и опћу скепсу према домаћем филму, гледаност неког домаћег филма овиси искључиво о тзв. методи усмене предаје.