Кустурица за РТС: Кустендорф је азил за културу која је у свету постала роба

„Перфекција је била идеал старе Грчке, данас то више није циљ. Данас је све што се тиче социјалне и културне перфекције пренесено у сферу технологије и човјек је отуђио од себе онај свој најбољи дио и, како каже један амерички социолог, откако је створена електронска слика, а на путу до стварање те слике убијен је Бог и наше кретање није према Светом Тројству, него према себи – то је једна врста прихватања идолатрије у којој човјекова слика постаје дио пропаганде“, рекао је Емир Кустурица за РТС.

„Сад ако узмемо да је Кустендорф, и Мећавник уопште, један азил за културу која је у свијету почела да постаје роба, на овом мјесту се окупљају људи који још истрајавају са својим филмовима којима машу као заставама са ових брда, онда се тај оригинални концепт културе који је настао, бар што се европске цивилизације тиче у вријеме хришћанства и грчке митологије, овдје чува“, истиче оснивач „Кустендорфа“.

Каже и да су све друге културе добородошле, као што потврђује и селекција Фестивала. Када је фестивал први пут организован, филмови су бирани између сто, а сада их је било 718.

„Али не треба себи да ласкамо, мислим да је то и питање лакоће с којом се данас снимају филмови“, каже Кустурица.

Хоћете да кажете да ту постоји хиперпродукција?

У свијету постоји хиперпродукција, јер је ова камера јефтинија да се производи филм, пала је цијена филма и пала цијена робе. А и кад „Нетфликс“ преузима основно својство театра, онда та перфекција бивања овдје је више ствар осјећања, а не филозофског циља. Тако да „перфектних 12“ је иронична дистанца од онога што чини данашњи свијет.

Фестивал је отворио Ваш филм „Пепе, један узвишени живот“. Ко су јунаци нашег доба? Да ли је то Мухика или су јавну сферу преузели антихероји?

Мухика је идеал, он је остварена утопија, као што је и ово село остварена утопија. Морамо да узмемо у обзир да су условности које стварају добре догађаје, посебно једну врсту социјализма који нађе начин да се избори са капитализмом, сигурно је да су ти идеали склоњени са пута корпорација. Корпорације су смрт, зато што оне доводе до укидања социјалног живота који подразумијева и катарзу и Дионизија, што се види овдје кад људи чекају на снијегу уз звона Нову годину. Дакле, сви архетипови су угрожни, сад је питање да ли у будућност он може да опстане и у коликој мери ми можемо да се изборимо. Мухика се изборио. Јер ако није добар управљач, онда ствари неће ваљати. А Србија је ту у посебној ситуацији, мора да сачува аутохтоност, да се брани, па чак и политички. И све за шта мислимо да је коначно – није, јер историја је показала да су најбоља рјешења она која се траже.

Како сачувати ту аутохтоност, када, и Ви сте то рекли, постоји хиперпродукција. Све се умножава, хоће ли у тој количини да се створи квалитет?

Програмом. Данас сваки млади редитељ мисли како да освоји западно тржиште. А то не може обрасцима Запада, него својим обрасцима. Заборавља се да смо ми земља Жике Павловића, Кадијевића, Макавејева, Александра Петровића... да не говорим о овима који припадају мојој генерацији. Сви фондови од којих се данас финансира филм, углавном од ХБО-а, за своје пројекте траже данас своје теме. То је оно што сам причао – ако баба убије инвеститора, умјесто Раскољников (који код Достојевског у роману убија бабу), онда је то тема. А то је незанимљиво, јер они који дозивају филмове инвестирају у нешто друго. И ми живимо у замјени теза. Уз добру вољу државе, која на крају изађе са филмовима о Првом свјетском рату који су приогодни, а не нешто што излази из те тековине и коријења.

Прошле године објавили сте дневничке записе и то је, уз књиге Вука Драшковића и учеснице ријалити програма, била најпродаванија књига Сајма књига. Како Вам се чини друштво у којем сте се нашли?

Не смета ми друштво, јер ја не пишем да бих био писац, ја пишем да бих ослободио наслаге, да документујем ствари, а и да се разрачунам са свима који су ми на мом путу стајали. Мени је ту био значајан документаристички дио. Већина пише данас, мало ко чита. И ту је проблем. Свака књига коју прочиташ је, као су мени говорили у школи, нова ријеч коју научиш. Човјек обликује своју мисао кад прочита нешто што вриједи и ту је проблем квантификације као код филмова. Ипак ту постоји једна добра ствар, јер ја вјерујем да ће књига да преживи, књига је темељнија од електронике.

Кад смо код књига, ускоро се очекује и објављивање имена лауреата награда које додељује Андрићев институт који сте Ви основали. Прошле године, додела награде Бори Ђорђевићу изазвала је полемике.

Ја мислим да је увијек пристуно питање отпора према нечему што није стереотип и сви учени људи који протестују су у криву, јер је Бора пјесник. И један критичар који је рекао да ту нема поезије остао је у 19. вијеку. Није само Фокнер амерички писац, видјећемо да постоје и људи као Френзен, чија литература по мом дубоком увјерењу сеже до висина Лава Толстоја.

Али Френзен је класик у 21. веку.

Али он третира живот у Америци на начин који је модеран. Поштује стереотип, али га и разбија. Биће тих класика још. А код нас, кад се појави неко аутентично значајно дјело (а такво је нпр. роман Владе Кецмановића), ми радије чекамо да верификујемо. А притом смо у складу са карактеристикама новог времена које нас води у имитацију, а не ка обнављању аутентичне, изворне културе.

А то ново време је и време политичке коректности...

Мислите аутоцензуре?

А Ви мислите да је аутоцензура када се нпр. нађе неко да оспорава, са становишта политичке коректности, оне за које смо мислили да су неспорне величине, као Андрић и Његош, и да преиспитује да ли су за лектиру?

То је као кад би неко Золи замјерао што је натуралиста и да је пронашао испод нокта црно. Ми имамо проблем јер смо ширили територију и ту су улазиле и културе које нису одговарале нашој концепцији. Данас свако има право да дође до микрофона, а будалаштина је неизљечива болест, а код нас будале нападају микрофоне.

Ви сте против коректности и директно се обрачунавате и у Вашој књизи помињете и људе по именима и презименима...

Наравно, ја сам то хтио да оставим као документ. А знате зашто ја мислим да је коректност аутроцензура? Зато што елита која генерише културу и све живо – они не причају о стварима које не треба да се дирају. Као у доба комунизма – немој о Централном комитету, него само о оном што је у реду. То је као, на пример, Бернар Анри Леви, који је, кад су се појавиле жуте вести, рекао „ово је Република и морамо да је бранимо од насртљиваца и грубијана“, а кад је био Мајдан, он је ишао да помогне тамо насртљивцима и грубијанима.

Двоструки аршини?

То су двоструки аршини и то је аутоцензура. Ви сте мала земља и ми ћемо вам рећи о чему да причате и онда већина људи то прихвати, то да смо ми мали. А кад се осврнемо уназад, онда ћете видјети шта ми имамо. Ја кад сам једном отварао Стеријино позорје, ја сам уписао у телефону све значајне Србе које је Војводина дала, а онда нека тамо из Сарајева није хтјела да дође да покаже своју представу. Замислите, то је као кад бисте у некој покрајини у Холандији рекли – свака част, ви настављате традицију Рембранта, Ван Дајка и онда неко неће да дође. То значи да постоје инструисани нивои који утичу на тај наш ток, и који нам кажу у шта се не смије дирати.

Сјећате се да је послије Француске буржоаске револуције одмах почела и код нас револуција и тад смо узели тробојку која је ту и до данас и ја вјерујем да и данас постоје те вриједности liberte, egalite, fraternite. Е сад што је корпорацијски капитализам нагризао и нас, а да не говоримо да то телевизије не подржавају, него се баве овим што кажете савременим темама и то некритички.

И као оправдање користе, како сте записали у књизи – „народ то воли, народ то тражи и треба му дати“.

Има нешто што народ воли и тражи и што му треба дати, али треба да постоји и усмјеравање.

Поменули сте наш простор и у контексту Буржоаске револуције, хајде да разговарамо и о нашим данима. Чули сте предлог да се укину границе између Србије, РС и Црне Горе – је ли и то утопија?

Сепратизам у Југославији је долазио и споља и изнутра. Било је планирано разваљивање државе, које је направљено да корпорације не би имале штит од јаке државе и зато смо ушли у разградњу. Идеја отварања граница је нешто што бих ја јако волио, али би они који су то урадили сада рекли – „џаба смо кречили“, јер што смо ми онда те авнојевске границе држали – зато да би Србе држали у позицији у којој су данас: нема им Косова, свако мало у Војводини неко дрекне како су Мађари у тешком положају, у Санџаку су квазиаутентични типови који би да га разграде... Тешко је очекивати укидање граница, јер ево, Косово које је у рукама Косовара, сада – али не мора да буде тако, нама је одржало лекцију „ми смо држава, јер контролишемо границе“. Па ко ће онда од Бошњака, од Хрвата у БиХ можда неко и хоће, пристати да нема граница између нас?

То је оно што кажу да, ако нешто предложи Бањалука, тешко ће то прихватити Сарајево?

Неће! Али неће по дефиницији, а не по испитивању да ли то ваља или не. А и због још нечег, јер у биографији те културе, против које ја немам ништа, јер мојим венама струји и та крв, код њих је све трошак. Код њих нема идеје од добити, јер до тога мора да се дође проницљивошћу и добром идејом. Али они ће се радије држати начела „боље да џаба сједимо него да џаба радимо“ и то ће вазда да функционише.

Недавно је обележен Дан РС. Ви често говорите да Вам је 9. јануар важан. Зашто?

Врло, јер је РС форматирана прије него што је пала крв, а и касније кад су у питању националне странке које су биле водичи у рат. Појава Додика, који је схватио да у том простору могу да се стварају аутентичне вриједности и да може да се ствара добит, а да није све трошак.

Пошто је тешко прогнозирати шта ће бити у региону, да завршимо глобалним темама. Ко ће освојити Марс? Пишете да онај ко га освоји владаће Земљом...

Та прича о Марсу, то је оно као онда ко ће први стићи до атомске бомбе и одакле потиче једна занимљива идеја да Американци никада не би бацили бомбу на Хирошиму да Руси нису стигли до Берлина, а у каквом су расположењу били – могли су и до Лондона.