Хрватски критичари хвале српске филмове и копродукције из 2018.

Српски филмови су се нашли при врху листа најбољих регионалних остварења у години за нама по избору бројних уважених и искусних хрватских филмских критичара.

У годишњем избору Марка Његића, искусног и цењеног филмског критичара сплитске Слободне Далмације, нашла су се чак три српска филма, а ту су и две српске мањинске копродукције.

На првом месту поменуте листе је Терет, у чијем случају Марко Његић, између осталог, истиче да редитељ Главонић „вози трагом 'црног таласа'" и екс-ју филма пута (Ко то тамо пева) те успешно превози Надницу за страх у регионалну кинематографију, са сличном драмском тензијом, само с нешто другачијим „теретом".

Јужни ветар Милоша Аврамовића дели четврто место са филмом Мали Антонија Нуића.

Његић је указао да је Јужни ветар „филм који је у дослуху с Драгојевићевим Ранама, али и који функционише самостално док се отворено, без икаквог срама, позива на општа места америчких гангстерских жанроваца осамдесетих и деведесетих, њихов акцијски тестостерон и дијалошки феферон који жанровски прилагођава региону“.

„Акционе сцене пушкарања су 'вуовске', а црнохуморне реплике 'тарантиновски' папрене кад долазе из уста живописних ликова“.

Пето место на овој Његићевој листи припало је филму Едерлези рајзинг Лазара Бодроже, за који овај критичар истиче да није први српски СФ филм (Зона мртвих, Мамула), али је досад најконкретнији у ужем смислу жанра, тиме и мини-револуција на овим просторима.

„Аудиовизуелно Едерлези рајзинг делује као европски филм, тематски такође, премда је СФ огољен од буџета, попут америчке порно-звезде српског порекла Стоје, али не и жанровске традиције, коју редитељ Лазар Бодрожа и сценариста Димитрије Војнов имају у малом прсту", навео је Његић.

На осмом, односно, деветом месту поменуте листе су се нашле две српске мањинске копродукције - остварења Ти имаш ноћ Ивана Салатића и Сам самцат Бобе Јелчића.

Загребачки Јутарњи лист донео је годишње листе најбољих филмова у избору критичара Јурице Павичића и Ненада Полимца. На обе листе се одлично котира Јужни ветар Милоша Аврановића, а ту и похвале за две српске мањинске копродукције – филмове Алекси Барбаре Векарић и Сам самцат.

Јурица Павичић је у случају Аврамовићевог Јужног ветра, којег је поставио на друго место своје регионалне филмске листе, нагласио следеће: „ С Јужним ветром дебитанта Аврамовића српски је филм опет показао да је кадар направити оно што хрватски није – жанровски хит-филм који није комедија. Јужни ветар клиначки је тестостеронски филм пун мачо фетиша. Али, реч је истовремено о вешто испричаном и добро режираном гангстерском филму."

На трећем месту Павичиићеве регионалне листе нашао се Сам самцат, филм који је режирао Бобо Јелчић.

„Јелчићева камерна драма за мој је укус најбољи домаћи играни филм у овој години. Реч је о примеру веристичке микродраме какве већ деценију и по доминирају европском продукцијом. Такви се филмови воле или се од њих зазире, но Јелчић тај стил разуме и спроводи доследно", оцењује Павичић.

Пето и шесто место ове листе дели Алекси Барбаре Векарић, а Павичић је овим речима појаснио тај свој избор: „Дебитантски филм дубровачке редитељке прошао је лоше и у Пули и код публике. Мислим да је то донекле неправда, јер упркос тананој драмској окосници, филм ипак има атмосферу, елемент хедонизма и сјајну Тихану Лазовић“.

Ненад Полимац, пак, на сам врх, на прво место своје листе најбољих регионалних филмова у години за нама ставио је Јужни ветар Милоша Аврамовића, нагласивши да је „овај одличан акциони филм спасао оскудну годину".

„Неочекивано је да редитељ који је свој једини филм, и то камерно арт-делце, снимио пре 13 година направи овако жанровски зрело и узбудљиво остварење. Биће да му је помогло раздобље кад је био директор продукције на телевизијским серијама и асисиирао искусним филмашима попут Срђана Драгојевића“, сматра Полимац.

„Милош Биковић је изврстан у улози симпатичног криминалца, који ради за ауто-банду, али првенствено зато што је луд за аутомобилима. Проблеми настану кад украде 'мерцедес' и поремети путове дроге од Бугарске до Србије. Ефектан сценарио, одлични дијалози и суверена глумачка екипа, међу којом се издваја покојни Небојша Глоговац у својој последњој филмској улози, краља београдске нарко-сцене", наводи Полимац.

И на Полимчевом петом месту је Алекси, за који је овај критичар указао на следеће: „Није то филм без мана, највећа је што је фабула попут насловне јунакиње, каткад нисте сигурни шта би она заправо хтела, већ јој је 28 година, никако да одлучи чиме би се бавила, а и с мушкарцима је подједнаке среће. Међутим, радња претерано не гњави, док су сунце, море и успутне романсе додатни адути."

Новости, магазин који објављује Српско национално вијеће у Хрватској, донео је и колумну-осврт филмског критичара Дамира Радића на тему најбољих остварења у 2018. години. Међу том приликом похваљенима су и Терет Огњена Главонића и црногорско-српска копродукција Ти имаш ноћ Ивана Салатића.

У тој својој колумни Дамир Радић је о два поменута филма написао следеће: „У натуралистичком модусу с повремено поетски острањеном амбијентацијом и врло занимљивом наративном концепцијом с низом слепих рукаваца, настао је и најбољи регионални филм не само 2018.

Радић смтра да филмом Терет Огњена Главонића српска кинематографија након подужег времена добија уметнички релевантно остварење на светском нивоу.

„Тај особен филм пута пропитује одговорност мале карике у ланцу злочина (у овом случају српског режима над косовским Албанцима), односно бави се питањем савести возача камиона с лешевима (улога досадашње каријере Леона Лучева), али и проблематизује однос антифашистичког наслеђа ових простора с растућом фашистоидношћу садашњости", каже Радић.

„Међутим, Терет је пре свега филм атмосфере, чемерног угођаја балканског блата, крчми, безнађа, угођаја који понекад неочекивано бљесне поетским сликама, а пуно дугује црноталасној традицији", каже Радић.

Радић међу филмове године издваја још наслов, црногорско-српску копродукцију Ти имаш ноћ, такође дугометражног дебитанта Ивана Салатића.

„Сама чињеница да је реч о једном од изузетно ретких регионалних целовечерњих примерака тзв. 'слоу мувија' заслужује наклоност, но Салатићев рад нипошто се не исцрпљује у тој врсти контекстуализације“, наводи Радић.

„Реч је о сувереном извођењу изабране поетике у којој има места и за много атмосфере, и за појединачно импресивне кадрове, и за сликање егзистенције као такве, али и за дискретну, а опет сасвим јасну критику актуелног друштвеног стања, оног које је произвео капитализам након одбацивања социјалистичког наслеђа“, закључује колумниста Новости.

број коментара 0 пошаљи коментар