Карановић: „Мирис пољског цвећа“ сам снимио из ината

Остварење које је окупило нека од најзначајнијих имена домаћег филма, сада је у потпуно истом квалитету слике и тона као и 1977. године када је снимљен. 

„Сећам се да смо га радили са огромном муком и огромним весељем. Написао сам 12 верзија сценарија и мислим да сам га снимио из ината, из мог ината и ината Александра Стојановића, продуцента“, каже Карановић.

Карановић је рекао Танјугу да је имао утисак да је „Центар филм“, у чијој продукцији је рађен, сумњао у тај филм.

„Ми смо се борили, борили и били упорни. Неколико година смо чекали. Прва верзија сценарија је била написана пре серије Грлом у јагоде. Снимање је било врло компликовано из мојих разних захтева. То је можда мој филм у коме има највише ликова од којих су већина натуршчици скупљени са разних страна тадашње домовине“, истакао је Карановић, који је сценарио написао с Рајком Грлићем.

Снимали су у малом насељу близу Земуна и, како каже редитељ, то је било и пакао и весеље.

„Данас када помислим на тај филм, дивим се себи због тога што сам издржао то снимање, што сам то зажелео, а поготово се дивим екипи с којом сам радио и која ме је у свему подржала. Наравно, постоји пуно ствари које бих друкчије урадио. Мислим да сам данас паметнији, мудрији, али с обзиром на године, имам мање енергије и снаге и данас такав филм никако не бих могао да снимим“, рекао је Карановић.

Филм је реализован у облику колажа састављеног од документарних и играних делова у којима се прати познати глумац од тренутка када, без видљивог разлога, напушта породицу и посао у позоришту и одлази на шлеп свог пријатеља лађара.

„Мислим да је то једна прича која је увек била актуелна и могућа, не само у разним друштвима, него и код свих. Сви долазимо у тренутак када нам се смучи наш живот такав какав је, окружење тог живота и човека, и онда се трудимо да побегнемо и онда се дешавају разне ствари“, каже Карановић.

„Филм самопослуге“ 

Карановић каже да је Мирис пољског цвећа често називао „филмом самопослуге“, јер има пуно ликова и паралелних драмских токова, па гледалац може да изабере ток који му се свиђа и да га прати.

„Називао сам га и документарном бајком, а у последње време ми се чини да је смешна драма и то су све разлози да се тај филм допадне и данашњој публици“, додао је Карановић.

У филму су играли Љуба Тадић, Александар Берчек, Олга Спиридоновић, Соња Дивац, Богдан Диклић, Бранко Цвејић, Слободан Алигрудић, Чедомир Петровић, Горица Поповић...

Диклић, који је имао 24 године у време снимања, каже да памти рад на том филму посебно што је уследио након серије Грлом у јагоде, у којој је такође радио с Карановићем.

„Нисам играо нешто сложеније, али су ме радовала снимања и уверили смо се да време није заборавило овај филм, што је најважније“, рекао је Диклић.

Мирис пољског цвећа, сматра Диклић, много говори и о тренутку у коме је настао и о човеку и о неким засићењима као што их има главни јунак, о неким људима који се не убрајају у популарне.

Сматра и да се друштво много променило од онда, и то на горе, а не на боље.

„Када сам био млад, мислио сам да старији људи фразирају када кажу: 'Е, како је било у моје време'. То је била нека чежња код тих људи, сентимент у односу на младост. Али, моја младост тада и моја поодмакла зрелост сада немају везе с том врстом сентимента и сасвим објективно могу да кажем да су седамдесете биле пуно лепше и радосније“, наглашава Диклић.

Филм је 1978. добио награду Међународне федерације филмских критичара (Фипресци) на Канском филмском фестивалу, а на Филмском фестивалу у Пули освојио је Златну арену за режију (Срђан Карановић ), Златну арену за музику (Зоран Симјановић) и Златну арену за фотографију (Живко Залар).

Југословенска кинотека и у 2019. години амбициозно наставља са дигиталном рестаурацијом српских класика. Први филм који ће имати поновну премијеру у новој години биће Три карте за Холивуд Божидара Боте Николића.