Симјановић: Нема више „Живага“ и великих музичких тема

„Не могу сви све да раде. Зато сам ја постао познати композитор, јер је цела та генерација редитеља, која је дошла из Чешке, и после ови наши београдски ђаци, музику су третирали врло озбиљно. Када ме рецимо Горан Марковић или Срђан Карановић позову и кажу да имају идеју за филм, ми већ почнемо да причамо о музици и онда се та музика убацује у целу причу и постаје контрапункт свега тога и то све функционише добро“, рекао је Симјановић у интервјуу Танјугу.

Додаје и да кад се заврши филм и „почнеш да тражиш музику или узмеш неку већ готову, јефтину, онда то не испадне добро“.

„Није луд да прода продуценту неку фантастичну тему и да он узме све паре, па се дешава да музику пише композитор, а за увод узму неки хит, већ готов или специјално написан, па га користе и за трејлер и често те теме немају везе са филмом већ се узимају зато што су популарне. Нема више Живага и великих тема које су постале хитови“, приметио је Симјановић.

У Србији, каже, проблем је новац па се не узимају прави људи него они који хоће да раде бесплатно.

„Један млади композитор ми се чак пожалио: 'Хтео сам да им радим џабе, али су ми онда тражили да им платим и студио. Е, онда сам одбио'“, испричао је Симјановић.

Међу својим колегама не види оне који живе за филм, као што је он.

„Мени је филмска музика била основна преокупација. Ја сам то третирао као нешто што је страшно важно. Сматрао сам да моја музика мора прво да делује у филму, а онда да излази из филма и буде хит. Неки, ја их зовем гостујући композитори, били су звезде и правили су музику која се уклапала у филм и постојала тако популарна и популарисала филм, али то није филмска музика“, нагласио је Симјановић.

Скреће пажњу на Александру Ковач, која прави добру музику, али због горе поменутих разлога, остаје у серијама.

„Музику не прави само композитор. Композитор мора да буде фантастичан драматург, да схвати шта редитељ хоће и да му помогне да реализује ту своју идеју. Што је бољи редитељ, боља је музика, јер заједнички градимо колач који онда дајемо гледаоцима“, објашњава Симјановић, аутор музике у остварењима Специјално васпитање, Петријин венац, Сјећаш ли се Доли Бел, Мајстори, мајстори, Маратонци трче почасни круг, Вариола вера, Балкан експрес, Лепота порока, Отац на службеном путу, Грлом у јагоде…

Примећује и да редитељи са којима је радио све мање снимају, јер не добијају новац за своје филмове.

„Горан Марковић још се некако и бори, Горан Паскаљевић не ради више ништа са Србијом. (Слободан) Шијан је добио неке паре, али то је толико смешно да не знам да ли ће завршити филм. Срђан Карановић је дигао руке потпуно, јер не жели да ради у оваквим условима“, констатовао је Симјановић.

Подсећа да је Луис Буњуел снимио последњи филм са 79 година и то му је био најбољи филм.

„Редитељ није водоинсталатер који губи снагу па не може више да шрафи цеви. Велики редитељ је човек који до краја живота може нешто да нам каже и свака држава, ако је нормална, треба да финансира такве људе који су доказали да могу да направе фантастичне филмове и обраде фантастичне теме, али не, кренуло се на то да се финансирају филмови млађих аутора. Немам ништа против, али ништа нисмо добили. Те велике звезде од 40-45 година нису направиле ниједан велики филм“, рекао је Симјановић.

Палић везује за ране шездесете када је са саставом „Елипсе“ учествовао на фестивалу младих и наглашава да је Палић за њих тада био чудо.

„Ишли смо на први салаш и ту се служила фантастична кајсијевача стара 12 година, коју смо први пут пробали. Имали смо овде и менаџера, па када смо долазили, спреми нам суботичке кобасице и специјалну рибљу чорбу. Када се изађе са Палића била је кафана са најбољом рибљом чорбом“, сећа се Симјановић и додаје да је радо прихватио да помогне Радославу Зеленовићу када је одлучио да оснује филмски фестивал.

На питање о новим пројектима, Симјановић каже да је „завршио цртани филм за Бугаре и неколико словеначких филмића“ и да би требало у Словенији да ради још један филм и серију.

„Овде нема посла, тј. неће да раде онако како ја хоћу, а онда ја нећу да радим. Филм мора да има пара, не због хонорара, него да се то људски уради. Ако треба симфонијски оркестар, онда симфонијски орекстар. Ако треба само гитара, онда само гитара, али да се зна шта је шта и да то функционише“, наводи Симјановић.