Филм Николаса Вањијеа: Шта све крије хотел „Југославија“?

Вањије, гост „Белдокса“, на коjeм је приказан његов филм, каже да је Југославију упознао још као дете с озбиром на то да је то земља његове мајке, која се због љубави преселила у Швајцарску шездесетих година прошлог века.

Прво је упознао језик, затим културу, а уследили су одмори код баке и деке у Београду и летовања на хрватском приморју, али најживљи су му и даље мириси које носи из детињства.

„Највише ме је збуњивало питање 'Где си?' које бих чуо сваки пут када бисмо отишли поново на летовање и које сам разумевао само на том површном језичком нивоу.

Сећам се и хватања октопода голим рукама на Јадранском мору, мириса бензина на улицама Београда, мириса паприке у време кувања ајвара. Открио сам да је сећање на мирис најснажније јер вас враћа на места на којима сте били пре 20-30 година и осећања која сте имали тада“, рекао је Вањије Танјугу.

У сећању му је остао и дан када је Тито умро.

„Вратио сам се из школе и мајка је плакала испред телевизора. Нисам разумео тада зашто је плакала, само сам подсвесно схватао да се нешто важно десило, а касније сам увидео шта је тај човек значио и како се са његовим одласком све распало“, каже Вањије.

У Београд се вратио 2000. или 2001, не зна тачно, да би 2005. када је завршио студије филма у Женеви одлучио да у српској престоници сними кратак филм о Швајцарцу који долази у Србију да прода стан свог деде који је наследио.

„За потребе тог филма сам обишао хотел 'Југославија' и тада сам се први пут сусрео са људима који су тамо радили. То је била година када је хотел затворен. Сусрет са људима и приче које сам чуо од њих, да се хотел затвара, да је нерешено питање власништва, да ће ту највероватније бити казино и моја фасцинација архитектуром, подстакли су ме да се запитам зашто не може нешто да се уради и заштити то историјско место. Био сам заиста фасциниран улогом коју је то здање имало за људе који су у њему радили, то је био њихов живот“, испричао је Вањије.

Наредне године је дошао са 16 милиметарском камером не знајући шта заправо жели да уради.

„Дошао сам да снимим филм пре него што све буде уништено и зашао у сваки простор где сам могао. То је био израз мог става да треба сачувати сећање на тај простор. И сам процес је трајао више од 10 година", рекао је.

Каже да је филм више испао његово лично путовање, него што је покушао да схвати шта је била Југославија, зашто се распала, да ли је Тито био диктатор или не.

„Пролазио сам кроз та питања, али више ме је интересовао тај идеал у који се веровало. Био сам импресиониран идејом самоуправљања коју је тешко одржати. У време 'гвоздене завесе', Југославија се трудила да буде између, да не приђе ни једној ни другој страни већ да брине о себи и тужно је и шокантно да ништа од тога није остало, а то је најбољи начин да себе представите на међународној сцени. Сва та питања се крију и у згради хотела 'Југославија, објаснио је Вањије.

Каже да је чуо много прича о гостима хотела, али да није нашао никакве доказе о томе у архивама.

„За мене је најтужније да је најпознатији гост хотела заправо био Аркан. Причали су ми да су долазили и Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Моника Вити, а нисам могао да пронађем фотографије које би потврдиле те приче. Гости нису спавали у хотелу 'Југославија', чешће су ноћили у хотелу 'Метропол'“, рекао је редитељ.

Признаје да је толико био опседнут том зградом, да сваки пут када би отишао тамо, трудио се да се завуче у сваки кутак тог здања, штпо су му на почетку и дозвољавали, и једном приликом је у подруму наишао на негатив фотографије Тита и Никсона који се у хотелу рукују.

„Чудно је да такве ствари нисам могао да пронађем у архиви, а пронашао сам у ђубрету“, приметио је.

Од мноштва занимљивих прича издваја да постоје тајни подземни пролази који повезују хотел „Југославија“ и Палату Србије, али и како је етиопски цар Хајле Селасије „покренуо“ зидање хотела.

„Вељко Симић који је био на челу хотела од 1975/1976. испричао ми је да када је Тито испраћао Хајла Саласија на аеродрому, овај му је рекао да му у граду недостају велики хотели, да Београд нема престижни хотел. Тито је затим узео телефон и наредио да се почне са градњом хотела на темељу који је на Новом Београду постојао од 1948“, рекао је Вањије, додавши да га је интригирало и питање зашто је НАТО бомбардовао хотел 1999. године о чему је такође чуо различите приче.

До краја није успео себи да разјасни приватизацију хотела, али додаје и да његов филм није ту да истражује „ко је лош момак у целој причи“.

„Када сам почео да откривам филмове који су снимани у хотелу, сазнао сам да је један од њих Три дана за убиство који сам искористио у свом филму, са експлозијом у хотелу као специјалним ефектом“, рекао је Вањије.