Шкафар: Уметност се дешава на маргинама филмске индустрије

„Људи све ређе излазе да гледају чак и комерцијалне филмове. Ја рецимо нигде осим у биоскопу не могу да гледам филм. Немам концентрацију, само ако ме затворите у један простор и ако се за то дају паре, онда имам још већу мотивацију“, рекао је Шкафар у интервјуу Танјугу.

Као један од оснивача Филмског фестивала у Изоли фестивале види као прилику да се настави разговор о филму, јер филм „није ништа друго до разговор на један начин који је изнад баналности“.

„На фестивалу се тај разговор наставља са редитељем или људима који су гледали филм. Ту видим смисао фестивала“, наглашава Шкафар и примећује да филмови на „Белдоксу" у најмању руку приближавају човека човеку, што, додаје, није мала ствар.

Када је након остварења Деца и Отац, пре пет година почео да ради филм Мама, Шкафар је знао да ће то бити његов последњи филм и да ће се окренути књижевности.

„Неко време тешко гледам филмове. Читање је преузело превагу као на почетку и сада сам се поново окренуо литератури, али и властитој. Узео сам време, направио простор, да се деси оно што се одавно наговештавало па је прекинуто због филма“, објаснио је аутор за кога хрватски критичар Ненад Полимац каже да је један од најзанимљивих уметника овог миленијума.

Шкафар пак признаје да га филм као филм и не занима, већ само као уметничко дело.

"Толики је притисак да је филм постао пре свега посао, па индустрија па забава. Уметност се дешава на маргинама филмске индустрије“, каже словеначки редитељ.

Некада је, подсећа, било другачије, јер су долазили људи са јаким визијама у време када су образовање људи и интерес за културу били на вишем нивоу или бар сконцентрисанији, јер није било толико информација и толико ствари као данас па се могло дубље ући у оно што си знао.

Каже да га више интересују ствари које су обичне, а прилично се досађује са стварима које су необичне.

„Филм Деца је настао из разговора са људима које нисам никад пре тога срео и никад касније. Сваки човек једва чека да неко покуца на његова врата, јер је малтене свако сам са собом готово читав живот макар био у неком односу. Ставиш те људе у стање да путују у себе, кроз себе, око себе, просторно малом, али духовно и временски бесконачном територијом и њима непознатом, и свашта се ту открије. Само треба пратити то путовање“, објашњава Шкафар.

Посебно му је интересантно да посматра човека када не говори, јер је онда то његово путовање у себе још интересантније и јаче.

„Речи некад мало то банализују, речи су превод онога што осећаш и ако добро посматраш човека, можеш да чујеш његову причу и без речи и то је оно што је најинтензивније у односу два човека“, додаје Шкафар.

Сматра да је индиректна комуникација најјача и најуспешнија када су проблеми у питању јер је у директној комуникацији срце и дух некако не долазе до пуног израза због увек присутне нервозе и разних баналних ствари.

„Када пишеш писма, песму, направиш видео за неког, што се данас ради, ти видови комуникације су неоптерећени одговором, нервозом и свим баналним стварима. Када почнеш да пишеш писмо, почињеш путовање кроз себе и пишеш неке ствари које ниси мислио да ћеш написати нити да имас у себи и то даш другом човеку који те никада тако не би могао упознати иако живи са тобом 40 година“, примећује редитељ.

Своје врхунце, емоционалне и духовне, достигао је, признаје, читајући дела Пруста, Рилкеа, Толстоја.

„Мени се књига као медиј јако свиђа зато што постоји иако није отворена, а филм не постоји док се не прикаже. Ако ти имаш књигу код куће и ниси је отворио, ипак видиш корице, наслов, име. Код филма не постоји ништа, постоји само пројекција и у том смислу мени књига има више смисла чак и у овом времену када су и филм и књига превише игнорисани“, рекао је Шкафар.