Ана Марија Роси: Снимила сам личан и деликатан филм

Снимање филма Ајвар трајало је пет недеља на три различите локације, највише у Београду, па потом у Ужицу и Стокхолму.

Ана Марија Роси (45) напомиње да је покушала да сними интимну, али деликатну причу.

„Филм говори о раскиду. О крају једног брака људи мојих година. Бавила сам се личном темом, али се надам ће Ајвар бити универзална прича о људима који треба да преживе крај једне љубавне везе“, каже Роси.

Ајвар из наслова остварења, како каже редитељка, не представља гастрономски специјалитет из Србије иако га има у филму.

„Ајвар је метафора и нешто што је препознатљив елемент сваког избегличког и емигрантског живота са ових простора. Не познајем никога ко је отишао из Србије или Балкана, а да није паковао и носио ајвар на своје одредиште. Ајвар је и наш корен идентитетски и усуд, али и драматуршки елемент у филму“, истакла је Роси.

Наша цењена редитељка напомиње да у последњих неколико година имамо много европских ауторских филмова који говоре о отуђености.

„Не мислим да сам да сам се бавила откривањем топле воде, јер знам да има много стварења на ту тему, али важно ми је да сам снимила филм који говори о нечему што мене у овом периоду мог живота озбиљно дотиче“, објаснила је Роси.

Сергеј Трифуновић и Наташа Нинковић у филму Ајвар играју људе који су у средњим четрдесетим, живе у иностранству, долазе у Србију пред празнике и свесни су да им се ближи крај емотивне везе.

Њих двоје су заправо представници генерације која преживела згуснуту историју на простору некадашње Југославије и технолошку револуцију којој су да би преживели морали да се прилагоде.

Сама редитељка је сличних година као главни протагонисти филма и напомиње да је та генерација имала најбоље и најгоре од оног што је за досадашњих четрдесетак година живота могла да покупи.

„Са једне стране је то благослов јер си имао нешто добро што памтиш, а са друге стране за редитеља је благослов, ма како то апсурдно звучало, све што је моја генерација преживела деведесетих и двехиљадитих живећи у Србији. Не бих се сложила да је моја генерација без наде. Јако много људи је отишло одавде и то је опште место. Када говоримо о мом филму, ту чињеницу сам третирала лично, а не као социјални феномен једне земље. Истина је да сам четрдесет година нисте више клинац, али нисте ни неко ко је у стању да одустане и онда се хватате за репере у животу, а моји су настали у систему вредности и образовању у југословенским оквирима, за које мислим да је било изузетно квалитетније од ових 'болоња' које данас имамо. Није све тако страшно за нашу генерацију“, рекла је Роси.

Наглашава да српски филм нема неко специфично место у овом тренутку у свету.

„Имамо дивне примере редитеља и филмова који потврђују правило. Наша кинематографија је јадна тачка на филмској мапи света. Морамо да се помиримо да је наш филм заглибљен у нешто што није профитабилна грана индустрије, нити представља нешто гламурозно као што је то био случај пре пола века. Ми имамо мале буџете за филм и правимо између пет и 10 филмова годишње. То је јако мало. Француска произведе преко 300 филмова годишње. Људи који креативно улажу је највеће што имамо“, закључила је Роси.