Редитељка Младеновић: Важно је да уметник у делу каже шта мисли

Младеновић, пореклом из Србије, која већ 13 година живи и ради у Румунији, на Фестивалу ауторског филма приказала је свој први дугометражни играни филм Војници. Прича из Ферентарија (копродукција Румуније, Србије и Белгије), остварење, према оцени жирија, „изузетно живог мизансцена који открива младу редитељку великог талента“.

Видно узбуђена и изненађена, Младеновићева је рекла да не може да верује да је добила награду.

„Док сам живела у Београду радила сам лажне пропуснице само да бих ушла и гледала филмове на Фестивалу ауторског филма, од јутра до мрака. Не могу да верујем да сам сада део тог фестивала и да сам добила награду“, истакла је млада редитељка у разговору за Танјуг након доделе награда.

Филм је снимљен по роману румунског писца Адријана Шљопа који и игра антрополога који се сели у гето, у најсиромашнију област Букурешта, како би проучавао музику манеле - „поп музику ромске зеједнице“ и ту упознаје бившег затвореника Алберта са којим се упушта у везу.

„Најважније ми је било да покажем да је оваква прича могућа, упркос супротностима између њих двојице. То што је најлепше било је и најтеже - показати те две супростности и љубав која се развила међу њима. Љубавна прича је оно што ме је интересовало“, објаснила је редитељка.

Филм, према њеним речима, показује однос већине румунске заједнице с једне стране и ромске заједнице с друге кроз љубавну причу.

„Желела сам да покажем какви су односи међу њима. Није ми била намера да покажем све те политичке и социјалне разлике колико ми је било битно да покажем да је могућа љубав између њих и нека боља будућност“, додала је редитељка, која је доста времена провела у Ферентарију где аутор књиге и живи.

Ивана Младеновић је управо завршила нови сценарио и открива да је реч о музичару у изгнанству, у Лондону.

„Желела бих да снимим филм тамо, али реч је о мигрантима, Србима, Румунима, Ромима, сви смо тамо заједно. Волела бих да снимам и у Србији и то на Дунаву, једну лакшу љубавну причу у Ђердапској клисури одакле сам родом“, открива млада уметница.

Својим колегама Младеновићева поручује да ако заиста желе да испричају неку причу, то не морају да раде кроз фикцију, могу се окренути документарцу за који је потребно мање средства.

„Ако те нешто мучи и имаш потребу нешто да кажеш, можеш то урадити кроз различите форме, није битно да ли кроз видео-арт, играни филм или документарац. Важно је да кажеш шта мислиш“, истакла је Младеновић.

Млада редитељка наставља рад на играним филмовима, али и додаје да једва чека да се врати документарном филму.