Вратити реастуриране фимове у биоскопе

Вујовић је подсетио да је недавно на Филмском фестивалу у Кани приказана рестаурирана копија филма Скупљачи перја Александра Петровића и да ће тај филм поново бити у дистрибуцији у одабраним француским биоскопима.

Захваљујући Министарству културе, истакао је Вујовић, направљене су нове копије више од 100 филмова у претходних десетак година, а током прављења листе 100 најбољих српских филмова указано је на остварења која треба да буду приоритет приликом рестаурирања.

Такође, током последњих година рестаурирано је 80 одсто пронађених филмова који су настали до Другог светског рата.

Вујовић је навео да су филмови који су настали до 1991/1992. године национализовани и да је њих лакше рестаурирати јер су снимани уз потпуну подршку државе, него филмове чији је власник приватна компанија.

Једино филмска трака може сигурно да траје 100 година, док филмови на блу реју или ди-си-пију морају да се, на три до пет година, пребацају на новије формате како би могли да се читају.

Управник Музеја Кинотеке је поменуо пример Кинотеке при Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу који су рестаурирали неколико филмова и у једном тренутку кључеве које су имали за те ди-си-пијеве нису функционисали, компанија која им је то радила престала је да постоји и они су бацили огромну своту новца јер са тим дисковима ништа више нису могли да ураде.

С друге стране Конгресна библиотека у Вашингтону захтева од свих продуцената да филмове доставе и на филмској траци, иако га нису снимили на томе, а сви продуценти имају обавезу да им доставе копије филмова.

Вујовић је рекао да су разматрали да се и у Србији уведе та обавеза да ако се филм снима уз подршку Министарства културе, преко Филмског центра Србије, да се изради бар једна копија и на филмској траци.

„Да нисмо имали негатив филма Скупљачи перја, Кинотека не би могла да уради рестаурацију и не бисмо могли да обележимо 50 година од Гран-прија Саши Петровићу у Кану“”, рекао је управник Музеја Кинотеке је нагласио да треба користити предности и аналогног и дигиталног формата, јер се филмска трака хаба коришћењем, а дигитализација чини филм доступнијим публици.