Ванеса Редгрејв за РТС: Људска и грађанска дужност је да се помаже људима у невољи

Осим по богатој глумачкој каријери, многобројним изазовима на професионалном и приватном плану, једна од највећих европских и светских глумица Ванеса Редгрејв, позната и као лево опредељена политичка активисткиња, свој активизам надградила је документарцем Море туге, у коме истражује мигрантску кризу, посебно судибну деце.

Током 74 минута, бави се односом Велике Британије према избеглицама покушавајући да подстакне европску јавност да се више посвети актуелном хуманитарном драмом.

Провели сте шест деценија пред камерама. Да ли су вас сопствена прошлост и актуелне трагедије охрабриле да станете и иза камере?

„У праву сте. Мислим да би моја ћерка Наташа Ричардсон, које више нема, била срећна што представљам овај филм и што радим то што радим. Члан сам неколико организација за људска права – мој филм би могао да утиче на људе да наставе да помажу, ако већ помажу. Двоје мојих најбољих пријатеља су избеглице – Раде Шербеџија и Ленка Удовички. Захваљујући њима сам упознала многе људе које иначе никад не бих упознала. Радетов отац је био партизан, као и пуно Срба који су се током Другог светског рата борили против нацизма“, одговорила је славна глумица.

Причу Море туге позната глумица отвара призором спасавања избеглица на мору између Грчке и Италије, да би је потом ставила у шири друштвени и историјски контекст интервјуишући низ познатих Британаца који су преживели избеглиштво још 30-их година прошлог века бежећи од нацизма из Чехословачке и Украјине.

Цитирајући Томаса Мора и Шекспира из „Олује“, указује да је избеглиштво стогодишње искуство Европе.

И сами сте били међу хиљадама евакуисане деце из Лондона током Другог светског рата како бисте се спасли од немачких бомби. Да ли је то разлог због којег сте се током целог живота идентификовали с избеглицама?

„Сигурно да јесте. И окружење у коме сам живела је утицало, као и контекст рата. И гледишта мојих родитеља су утицала. Мислим да у ратно време људи схвате – као што је моја породица схватила – да је људска и грађанска дужност да се помаже људима у невољи. Много тога знам о историји јер сам, откад смо сазнали комплетан опсег ужаса Трећег рајха, постала опседнута тиме шта бисмо могли учинити да спречимо да се лоше ствари понављају.“

Кански фестивал ове године је огледало света. Конфликти широм планете, материјалне и социјалне разлике, глад и болести, незапосленост и несигурност, тероризам – преокупација су филмских стваралаца.

Поводом терористичког напада у Манчестеру, Кански фестивал који се одржава у ванредним околностима због безбедности, званично се огласио изразивши љутњу и тугу због још једног напада на недужне људе, посетиоце културних дешавања.