Шта би Француска била без Лувра или Русија без Ермитажа?

Кроз своје филмове, често између игране и документарне форме, велики мајстор режије Александар Сокуров показивао је да су музеји много више од места за чување уметности.

Франкофонију је Сокуров у улози редитеља, сценаристе и наратора сместио у Лувр под нацистичком окупацијом, истражујући то историјско поглавље и подсећајући на људе који су се у специфицним околностима борили за очување културе.

Филм Франкофонија истражује везу између моћи и уметности. Шта уметност говори о човечанству чак и усред најкрвавијих сукоба?

Уметност сведочи да човек увек остаје човек, било да је добар или лош. Међутим, филм Франкофонија није ни историјски нити политички филм. Све што сте могли да видите на платну јесте субјективно и нема никакве везе с правдом и истином.

Културу величате кроз историју, не бавите се савременом културом. Чини ли вам се да она помало посустаје у данашње време?

Желео бих да кажем да догађаји из четрдесетих година прошлог века, али и догађаји који су се збили раније, а на које смо се фокусирали, заправо нису окончани и све то још траје.

Својим филмовима показали сте и доказали велику љубав према уметности. Шта је за вас основни задатак као уметника?

Не инсистирам на историјској или политичкој истини, само се трудим да створим средину како би људима неке ствари биле јасније, а и мени самом.

Филмску исповест Александра Сокурова о томе шта би Француска била без Лувра, или Русија без Ермитажа и шта би свет био без културе, домаћа публика моћи ће да погледа на предстојећем београдском Фестивалу ауторског филма.