Јануар у знаку апокалипсе и дистопије

Крај цивилизације, постапокалипса, утопија и дистопија - теме су филмова који ће доминирати репертоаром Музеја Југословенске кинотеке током јануара. Неки од филмова први пут ће у Србији бити приказани на великом платну.

Музеј Југословенске кинотеке током целог јануара биће у знаку филмова с мотивима апокалипсе, постапокалипсе, дистопије и утопије.

Почев од 8. јануара, на програму ће бити класична дела с том тематиком, а неки од њих, попут „28 недеља касније" Хуана Карлоса Фреснадиља (2007) и „Еквилибријума" Курта Вимера (2002), први пут ће у Србији бити приказани на великом платну.

Од старијих, чисто дистопијских остварења, биће приказане обе екранизације Орвелове „1984" (из 1956. и 1984. године), „Бразил" Терија Гилијема (1985), „Истребљивач" Ридлија Скота (1982), "Логанов бег" Мајкла Андерсона (1976), „Зардоз" Џона Бормана (1976).

Најављени су и филмови „Фаренхајт 451" Франсоа Трифоа (1966), „Алфавил" Жан-Лика Годара (1965), „Аутленд" Питера Хајамса (1981) и „Бекство из Њујорка" Џона Карпентера, у пару с наставком „Бекство из Л.А." (1998).

Из последње две деценије одабрани су дистопијски филмови „Аниматрикс" Питера Ченга (2003), „Труманов шоу" (1998) Питера Вира, „Дух у љусци" Маморуа Ошија (1995), „Плезентвил" Герија Роса (1998), „В као Вендета" Џејмса Мектига (2005), „Мрачни град" Алекса Пројаса (1998), „Ружни лабудови" Константина Лопушанског (2006).

Од апокалиптичних и постапокалиптичних филмова старије производње, на програму су „Акира" Кацушира Отомоа (1988), „Дечак и његов пас" Ел Кјуа Џонса (1975), „На плажи" Стенлија Крамера (1959), „Писма мртвог човека" Константина Лопушанског (1986), као и петоделни серијал „Планета мајмуна" (1968-1981).

Серијал је састављен од Оскаром награђиваног класика Френклина Шафнера „Планета мајмуна" (1968), и његових наставака: „Испод планете мајмуна" Теда Поста (1970), „Бекство са планете мајмуна" Дона Тејлора (1971), „Освајање планете мајмуна" Џеја Лија Томсона (1972) и „Битка за планету мајмуна" (1973) истог режисера.

Међу новијим филмовима тог жанра су „Апокалипто" Мела Гибсона (2006), „28 дана касније", „28 недеља касније" Хуана Карлоса Фреснадиља, „Водени свет" и „Поштар" Кевина Костнера (1995 и 1997), „Последња зима" Ларија Фесендина (2006) и „Земља змајева" Роба Боумена (2002).

Од филмова који се на неки начин баве утопијом ту су: „Сталкер" Андреја Тарковског (1979), „Мисија" Роланда Жофеа (1986), „Чаробњак из Оза" (1939), „Виз" Сиднија Лумета (1978), „Изгубљени хоризонти" Френка Капре (1937 - реконструисана верзија), „20.000 миља под морем" Ричарда Флајшера (1954), обе верзије „Барона Минхаузена" (1943. и 1998), „У потрази за Недођијом" Марка Форстера (2004) и многи други.

Филмови апокалипсе говоре о крају света или крају људске цивилизације - ове коју познајемо, неке која је постојала, или неке коју је аутор измаштао. Филмови постапокалипсе баве се стањем и друштвима која настају након апокалипсе.

Филмови утопије баве се новом, идеално замишљеном реалношћу неке друштвене заједнице, док дистопијска остварења, за која се често користи термин „антиутопија", приказују мрачну, често угњетавачку или тоталитарну страну утопијски замишљених друштава.

број коментара 0 пошаљи коментар