Не вреди, неке ствари које радите пас не може да разуме

Пси су извојевали јединствену позицију у животу човека, али, исто тако, и пси изгледа своје власнике доживљавају као чланове свога чопора, можда и не правећи разлику између људи и других паса. Оно што ми називамо интелигенцијом паса је у ствари мешавина нагона, наслеђа и обуке, те зато морамо уважити да наш „најбољи пријатељ“ и поред најбоље воље, неке ствари не може да разуме.

Остављамо их саме

Као друштвена бића, пси се лако спријатеље. Штенад је интензивно заинтересована за дружење било са другим псима, људима или било ким ко је вољан да комуницира са њима. Они се играју, одмарају, истражују, путују у друштву. Ипак, псе често остављамо саме, било код куће, у дворишту, на улици.

Тек после више поновљених искустава, пас ће стећи поверење да ћете се вратити по њега, али никада до краја и у зависности од контекста. Зато им никада није јасно зашто морају да остану напољу када је њихова људска породица унутра.

Мењамо облик и мирис

Ципеле, капути, новчаници, торбе и кофери  – сваки од тих предмета има другачији мирис. Средства за чишћење, сапуни, дезодоранси, парфеми, шампони стално мењају наш мирис по коме нас пас распознаје. 

Одећа, капути, капе и сви остали додаци стално мењају наш облик. Такође, када се облачимо мењамо свој визуелни обрис који збуњује псе. Пси длаку мењају једном годишње, насупрот њима, ми се пресвлачимо и мењамо мирис свакодневно и по више пута, а најизраженије чуло код паса је чуло мириса, односно њух.

Чуло мириса одређује шта је јестиво и која је и колика територија једног пса, њух је и значајно оруђе у комуникацији и препознавању. Дресуром и узгојем, човјек је повећавао способност пса да препозна мирисе, али морамо признати да им није лако.

Волимо да се грлимо и много користимо руке

Начин на који људи користе руке, односно, предње ноге, у изразитом је контрасту са начином на који то пси раде.

Пси се током игре рвања или парења лагано хватају у загрљај, али ако им је потпуно спутано кретање њима је то знак претње и сигнал за бег, зато им наши загрљаји делују врло претеће.

Рукaма им дајемо храну, мазимо, бацамо играчке, али и кажњавамо, четкамо и чупамо, режемо нокте, дајемо лекове или превијамо ране. Зато не чуди што многи пси имају страх од људске руке која креће ка њима. Можемо им олакшати да се навикну на наше активности повезане са рукама ако их позитивним поткрепљењима обучимо да сарађују.

Али људи неретко погрешно тумаче њихов страх што често доводи до озбиљних неспоразума. Ненавикнути пси понекад наше покрете рукама доживљавају као претњу и беже или постају агресивни.

Не волимо да гриземо

Омиљена игра штенаца је туча. Током таквих игара они врло пажљиво процењују јачину угриза других учесника у игри и за њих су то значајни сигнали. Људи су осетљивији на бол, па често бурно и негативно реагују на њихове покушаје да се играју са нама.

Пси готово у потпуности комуницирају са предметима њушком, а за храњење користе чељусти, зубе и језик. Када се играју са другим псима гризу се и тако изражавају наклоност и комуницирају. Различита јачина и начин угриза може да значи од „још“, преко „молим те немој“, до „одступи“. Природно, они покушавају и са нама да комуницирају на исти начин, па их сигурно збуњује што се тако често љутимо.

Не једемо храну из канте за отпатке

Пси су опортунисти који инстинктивно набављају храну где год да је нађу. Насупрот томе, ми им додељујемо посебне посуде из којих треба да једу.

Младе псе јако збуњује наша реакција када приметимо да су узели храну са стола, пода или из канте за отпатке. Можемо их научити да то не раде, али не би требало да се чудимо када се докопају хране која им је надохват.

Делимо територију

Ми обилазимо територије других паса, доносимо њихов мирис и дозвољавамо непознатим посетиоцима да уђу на територију наших паса. Пси нису развили способност да лако прихватају такве упаде и претње њиховој безбедности и ресурсима, што смо ми искористили као предност када им доделимо улогу чувара.

Зато не треба да се чудимо када су неповерљиви и сумњичави према посетиоцима или када су агресивни према другим псима, било на својој, било на туђој територији. 

Све у свему, пси показују невероватну способност прилагођавања свим могућим загонеткама које стављамо пред њих. Из ове њихове флексибилности и људи могу доста да науче, но на нама је да разумемо одсуство злобе и намере у свему што пси раде.