Сечемо дрвеће немилице, а требало би да га садимо

„Врачар је 1990. године имао 2,4 квадратна метра зеленила по становнику, а данас има свега 1,5. Европски стандарди су од 20 до 30 метара квадратних зеленила по становнику“, објашњава Ристић.

Упркос томе што, како каже, зеленило није једино решење за проблем загађења, оно значајно ублажава ефекте. Са друге стране, „урбанистичка експлозија“ у Београду у протекле две деценије довела је до тога да у најужем градском језгру имамо још један нови град.

„Срушено је на хиљаде малих зградица и 'страћара' и на њиховом месту направљено неколико хиљада великих зграда у којима живи од неколико десетина до неколико стотина становника. Сви ти људи имају своје потребе, возе кола, морају да се греју и све то доводи великог оптерећења тог урбаног начина живота и значајно погоршало квалитет ваздуха“, истакао је декан Шумарског факултета.

Ипак, Ристић напомиње да су енергетика и рударство највећи загађивачи ваздуха у Србији. То су не само показале домаће студије, већ су то званични подаци европских и светских агенција.

Тек после енергетике може се причати о другим узроцима загађења – саобраћају и индивидуалним ложиштима. Оно што је посебан проблем јесте и веома ниска енергетска ефикасност, јер се троши невероватно велика количина енергије на грејање.

Нестају зелене оазе у центру града

Што се зеленила тиче, Ристић објашњава да је огроман недостатак зелених површина.

„Ми смо изгубили огроман проценат зелених површина под притиском нових инвестиција и градње. Светски трендови нам показују да се по сваку цену ради на повећању зелених површина у тим 'хиперурбаним' срединама, пре свега прављењем једноредних или вишередних појасева дрвећа или жбунасте вегетације“, наводи Ристић.

Низ иницијатива широм света показује да у свету постоји тренд пошумљавања, а то је на глобалном нивоу означено као једна од најефикаснијих мера за ублажавање глобалном загревања.

„Какво год да је оправдање или разлог за сечење дрвећа у Србији, нико нас не спречава да донесемо законе којима се промовишу 'компензационе' мере. Примера ради, посечете 100 стабала у Кошутњаку, али имате обавезу да посадите 500 стабала и то не младих садница од годину или две, већ десетак година старих и које врло брзо могу да произведу позитивне ефекте“, каже декан Шумарског факултета.

Према његовим речима, „компензационе“ мере нису довољно решење. Није исто посећи стабла у центру града и посадити их на неком другом месту.

„Потребно је забранити сечу дрвећа и уклањање зелених површина у ужем градском језгру и треба пронаћи начин да се те зелене оазе прошире. Није довољна компензација да посадите стабло на ободу, а исечете једно у центру града. Сви знамо колико Београд пати током лета када се упече асфалт и ту је једина помоћ зеленило“, истиче Ристић.