Цену за непоштовање еколошких стандарда плаћамо својим здрављем

Депонија у Винчи је темпирана бомба, наглашава гост Београдске хронике, професор др Иван Гржетић, декан Хемијског факултета. Дубина смећа на депонији је око 80 метара, и метан, кроз неке „џепове“ успева да се пробије на површину и дође у контакт са кисеоником и почиње да тиња, стварајући дим и загађујуће гасове.

„Међутим, нико не зна у овом тренутку да ли може да дође до неке веће експлозије која ће отворити широке путеве кисеоника до метана, што може да нас доведе до драматичне ситуације коју смо имали пре две године. То је хемијска реакција која не може да се заустави када крене“, напомиње професор Гржетић.

Београд је предузео тај одважан корак да направи фабрику за прераду отпада, односно енергану која ће користити тај метан за производњу топлотне и електричне енергије. Међутим, нико не зна где се тај метан тачно налази, додаје професор, што значи да тај процес може да буде јако ефикасан, али може да буде и промашај.

Изградња спалионице, пак, наводно, не испуњава стандарде Европске уније у погледу заштите животне средине, те ће допринети даљем загађењу ваздуха са изузетно канцерогеним материјалима и због тога је Европска инвестициона банка одустала од давања кредита. Но изградња спалионице се наставља.

„Још пре две године сам наглашавао да ти отровни гасови из спалионице морају бити контролисани. Морамо имати веома озбиљне системе за праћење диоксина и фурана, управо у тим отпадним гасовима. Али Србија до данас нема те уређаје. Односно, можда бисмо и имали уређаје који би то могли да раде, али немамо људе који то могу да раде, и под два, немамо новца да то покренемо“, наводи гост Београдске хронике.

Лабораторија која би то требало да ради кошта само да се постави око милион евра и хладан погон још додатних 50.000 евра. Истина, како каже професор, такве анализе се раде само спорадично, јако су скупе и Србији ће требати још доста времена да дође у ситуацију да такве лабораторије развије.

Срећна околност у целој причи око загађења ваздуха и око депоније у Винчи је чињеница да су главна струјања ветра, и зими и лети, таква да само тангентирају град Београд, не дувају тачно у Београд или из Београда. Иста ситуација је и у погледу ТЕ „Никола Тесла“ у Обреновцу која такође генерише огромне количине отпадних гасова, пре свега сумпор-диоксида, који је нешто мање опасан гас, него они који излазе из саме депоније, наводи професор Гржетић.

„Али, када кренемо од чињенице да тренутно нема ветра, никакав значајан утицај тих паљевина које се налазе у Винчи не могу да утичу на центар града. Оно што је у центру града генерисало загађење, на првом и апсолутном месту је саобраћај. Када бисмо имали аутомобиле макар стандарда евро пет, ми бисмо имали десет пута мању емисију суспендованих честица“, истиче професор.

Новац јесте проблем, али ако возимо аутомобил евро три класе и имамо двоје мале деце, значи свесно штедим буџет и несвесно трујем своју децу зато што користим аутомобил који емитује загађујуће супстанце, пре свега гасове и суспендоване честице, а позната је ствар да од суспендованих честица, по налазима Светске здравствене организације умире у просеку негде око 5.000 људи годишње у Србији. Поред тога, додаје професор, то за десет пута повећава и инциденцу појаве кардиоваскуларних и болести респираторних органа.

Загађивачи имају кумулативни ефекат, као и код пушача. Ово није само наш проблем, али у Европи су схватили да је то проблем па су увели неке стандарде које бисмо и ми требало да уведемо.

„Када прерачунате колико онда држава потроши за здравствено осигурање за људе који су оболели због загађеног ваздуха, то на крају испадне много већи трошак“, закључује професор др Иван Гржетић на крају гостовања у Београдској хроници.