Озонска рупа најмања од када се мери, али не захваљујући човеку

Стручњаци америчке Националне администрације за океане и атмосферу и Насе у великој мери приписују резултате неуобичајено топлим температурама у том слоју атмосфере.

Озонска рупа, која се састоји од истрошеног слоја озона између 11 и 40 километара изнад површине Антарктика, достигла је ове године свој врхунац 8. септембра покривајући површину нешто већу од десет милиона километара квадратних, а онда се смањила на 6,2 милиона километара квадратних до краја октобра.

„Током година када владају уобичајене временске околности, озонска рупа нарасте на максималних 12,8 милиона километара квадратних“, саопштиле су две агенције.

Ове године је трећи пут у последње четири деценије да су временски системи изазвали стратосферне температуре које спречавају губитак озона. Сличне временске околности довеле су до неуобичајено малих озонских рупа 1988. и 2002. године.

„Ово је редак догађај који и даље покушавамо да разумемо. Да се ово загревање није десило, вероватно бисмо гледали у озонску рупу уобичајене величине“, истакла је Сузан Страхан, атмосферска научница у Насином свемирском центру „Годард“.

Стратосферни озонски омотач помаже у одбијању надолазећег ултраљубичастог зрачења Сунца, штитећи живи свет на Земљи од његових штетних ефеката.

Међутим, хемикалије које се користе у расхладне сврхе, попут хлорофлуороугљеника и хидрофлуороугљеника, разбијају молекуле озона, излажући површину Земље већем зрачењу.

Протокол у Ментреалу, међународни споразум који је ступио на снагу 1988. године, смањио је ослобађање поменутих хемикалија, чији је животни век у атмосфери неколико деценија и током тог периода могу да униште изузетно велике количине озона.