Аутохтоне расе животиња – живи музеји гена

Каракачанска овца, виторога праменка, балканска коза, буша говеда и брдски коњи само су неке од аутохтоних раса које Игор Рабат, ветринар из Пецке, гаји на Соколским планинама. За 80 грла обезбедио је природно станисте на 900 метара надморске висине.

„Сазнање моје свести, пре свега, да би ти животињски генетички ресурси старе атухтоне расе, да буквално будућности наше без њих нема. Дошао сам на идеју да, ето, можда својим примером сакупим те животиње, да их одгајим, да сачувам овде у овим природним условима на Рожњу, за неке будуће генерације које долазе и за неке изазове и проблеме са којима се савремена ветерина сусреће већ сада“, огјашњава Игор Рабат, ветеринар из Пецке код Ваљева.

У Србији је изумрло неколико аутохтоних раса у протеклим деценијама. Неисплативе примитивне животиње уступиле су место такозваним, културним расама и интезивној производњи. Због ризика имунолошке неотпорности и нових болести животиња, битно је да се овакви живи музеји гена старих раса сачувају и шире.

„Они су једина нада да се ове савремене животиње спасу, односно да се на њима постигне тај имунолошки одговор, да би се произвела нека вакцина или нешто да би се спасиле ове савремене животиње“, додаје Игор Рабат.

Доктор Радослав Вујић наглашава да је овај подухват важан из два разлога. Поред могућности да гени аутохтоних раса животиња буду употребљени за подизање отпорности код култивисаних врста, он представља национално, чак и културно богатство једне државе.

Оваквих нуклеуса запата аутохтоних раса има само неколико у Србији. Држава стимулише њихово гајење са већим субвенцијама. Стручњаци и ентузијасти попут Игора Рабата, верују да ће свест о значају ових животиња бити на знатно вишем нивоу.