Ако спазите ајкулу, само мирно!

Гост Јутарњег програма професор Биолошког факултета у Београду, др Предраг Симоновић сматра да je страх лични доживљај купача, али да нема места паници јер ајкуле од вајкада живе у морима.

„Примећена је мако ајкула у Јадрану што је релативно ретка појава јер она је углавном тропска врста, мада је то на неки начин више предрасуда због тога што мако ајкуле могу, такође, да бораве и у морима умереног појаса, нарочито у ово летње време. Јесте реткост, али није нешто што је необично и што се и раније није дешавало“, наглашава професор Симоновић.

Међутим, мада се као нападачи на људе чешће помињу неке друге врсте ајкула, гост Јутарњег програма истиче да у задњих 400 година, постоје документовани извештаји о нападима мако ајкула које су повредиле или усмртиле људе.

„Доста утицаја има и начин понашања оних који се купају. Купача на организованим плажама не толико, али оних који воле самоћу на изолованим плажама, као и подводних риболоваца који са собом носе нанизан улов рибе, они могу привући ајкуле и могу подстаћи интересовање и напад“, додаје професор.

Такође, оно што указује да би оне потенцијално могле бити опасне, јесте и упутство сачињено за рониоце у коме се објашњава како мако ајкуле најављују напад. Пливају у осмицама око рониоца и отварају уста препуна бројних и оштрих зуба који указују на то да су оне предатори, мада се понекад понашају и опортуно и хране и другим морским организмима.

„Сваки сусрет са ајкулом своди се на то га треба избегавати. Удаљити се што мирније, без панике, без млаћења ногама и рукама, и, наравно, држати је на оку. Подводни риболовци који су опремљени адекватно и имају и нож уз себе, они и могу да се на неки начин, колико-толико одбране, па чак и обични купачи би могли да пробају. Мада мако ајкуле када су одрасле буду дуге око три метра, тако да видети тако нешто како вам се приближава неминовно изазива панику, али то сигурно неће помоћи, без обзира која је ајкула у питању“, упозорава порфесор.

У Јадрану постоје и плаве ајкуле које су познате као потенцијални нападачи на људе, међутим, када се сумирају сви извештаји о нападима појединих врста ајкула током летње сезоне у Јадрану, број је заиста занемарљив, ако је тих напада уопште и било, истиче гост Јутарњег програма.

Утицај глобалног загревања на миграције ајкула

Миграције риба су уобичајена и природна појава за ово доба године. Субтропске и тропске врсте риба улазе у мора умереног појаса и проводе ту лето пратећи свој плен. Јата плаве рибе улазе ради исхране јер је планктон у морима умереног појаса, који је на почетку ланца исхране, на свом врхунцу развића у току године.

„Међутим, последњих тридесетак година и на истоку и на западу постоји све више извештаја о уласку риба из Индијског океана кроз Суецки канал, али и са запада, из тропског дела Атлантика и то се уочава у све ширем појасу Медитерана, нарочито у приобаљу. И то јесте један упозоравајући знак и добар индикатор да климатске промене заиста делују и да би требало повести рачуна да се оне успоре или зауставе како би се сачувала аутохтона фауна риба“, наглашава Симоновић.

Угроженост екосистема копнених вода

Велики број нових риба, готово непознатих за Србију, појавило се током последњих година у нашим рекама. Наше аутохтоне врсте, које су им се нашле у ланцу исхране, готово су на ивици опстанка. Ова појава је уочена широм света, а последица је, како истиче професор Биолошког факултета, глобализације и активности људи који на локалном плану, или регоналном плану, врше такве промене природних екосистема који јако утичу на повећање ризика од уноса таквих инвазивних врста.

Један део врста које уђу често и не буде примећен јер нису компетитивне и не могу да се одрже у реципиентним екосистемима. Међутим, лакше се одржавају, аклиматизиују и натурализују у екосистемима који су већ нарушени деловањем човека. Неправилно управљање рибарственим газдинствима неодговарајућим порибљавањем доводи до оштећења и нарушавања, нарочито осетљивих планинских екосистема.

„У Србији имамо јако добар, са становишта аутохтоног биодиверзитета, светски значајан фонд проточне пастрмке, нарочито у источној и југоисточној Србији. Тај фонд је највише угрожен неадекватним порибљавањима јер ми у земљи немамо систем који би могао да испрати да до тога не долази. С друге стране, у новије време, мале хидроелектране које се граде на планинским рекама, посебно где постоје конзервациони фондови пастрмке, њих јако угрожавају“, наглашава професор Предраг Симоновић.

Наводи пример реке Власине на којој у вршним водама постоји преко десет мини-електрана, при чему у том делу реке живи пастрмка која је јединствена у свету. Ње само тамо има и нигде више.

„Неки налази који имамо, јер се то редовно прати, недвосмислено говоре да те деривационе мини-електране на много начина утичу на смањење и прете уништењу и тог аутохтоног фонда који је јединствен и осталих конзервационо вредних популација проточне пастрмке које још нису угрожене“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму, професор Биолошког факултета.